View Single Post
Old March 20th, 2018 #24
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Tiwaz
Default Погубност демоНОкратије 2

ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА - ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА
(Шта је још о демократији, тј. "народовлашћу", говорио пре стотину година чувени руски државни посленик и правник К.П. Побједоносцев?)

Константин Петрович ПОБЕДОНОСЦЕВ


Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику. Кандидат се не налази у непосредном односу са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самоустановљено тело, чија је главна снага - бахата безобзирност. Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице, тј. у локалној аристократији траже богате а памећу не много јаке житеље и успевају да их убеде да је њихова ствар и њихово право и привилегија да постану усмеритељи јавног мнења. Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на ту удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом. Ето на који се начин бира изборни штаб, комитет који управља и овладава изборима - то је својеврсно деоничарско друштво, које оживотворују оснивачи. Састав комитета бира се са промишљеном умешношћу; у њему једни служе као покретачка снага, то су људи који по сваку цену иду за остварењем свога материјалног циља или наума; други, наивни и лакомислени статисти, представљају пуки баласт. Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; или, пак, под повољнијим за њ околностима, на крају и сам истура као кандидат, потискујући онога за кога је у почетку дошао да агитује језиком својих фраза. Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе. На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно. Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време. Дотичног човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали. Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању. Како год, међугим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред. Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже. Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! А како их употребљава, како се њима користи? Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост. Човек може да буде дубок мислилац, искусан војсковођа, способан правник, умешни законодавац а да, истовремено, буде лишен учинковите речи. И обрнуто, могуће је да, уз сасвим осредње умне способности и знања, поседује нарочит дар речитости. Спој такве надарености са пуноћом духовних снага ретка је и изузетна појава у парламентарном животу. Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. Ако нема таквог дара, он, слично режисеру, стоји иза кулиса и отуда диригује целим хором у парламентарној представи, расподјељујући улоге, прeпуштајући говорнике који говоре у његово име, и користећи се притом, по сопственом нахођењу, способним али неодлучним умовима своје партије, који за њега мисле. Ако је природе енергичне, он хоће да делује и подухвата се да створи партију; ако је по природи просечан, сам се прибија уз ову или ону партију. Од вође партије тражи се, пре свега, јака воља. Та особина је органска, и поред крајње ограничености ума и разобручености егоизма и злобе, и поред подлости и нечовечних побуда, човек са јаком вољом може постати вођа партије и тад постаје руководилац, челни човек скупине, иако овој могу припадати и људи који га надмашују умним и моралним квалитетима. Шта је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину. На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити. Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу. Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари. Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање. Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време. По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа. По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи. По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља. По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најчастољубивији и најбезобзирнији грађани. По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа. По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост. Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства. Бол и горчину изазива мисао да је у руској земљи било и још увек има људи који маштају о насађивању те лажи и код нас; да наши професори својим младим слушаоцима о представничкој управи још увек проповедају као о идеалној државној установи; да наше новине и часописи у ударним чланцима и фељтонима стално говоре о парламентаризму као о правичном поретку, и то нимало се не трудећи да се пажљивије загледају у парламентарну машину. Али, већ и тамо где она одавно функционише, вера у њу слаби; велича је још тврдоглаво само либерална интелигенција, али народ, њоме угњетаван, стење и препознаје у њој утајену лаж. Ми тешко да ћемо, али наша деца и унуци наши без сумње ће дочекати рушење тога идола, коме разум савременог човека у својој самообмани наставља да се клања. Систем партијског заступништва сам себе дезавуише Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих познатих у историји човјечанства... Државна власт је позвана да делује и организује; њена дејства су, у суштини, очитовања једне воље, без тога је немогуће замислити иједну власт. Али, у коме то смислу мноштво људи и народна скупштина могу -очитовати једну вољу. Демократска се фразеологија не зауставља на решавању тога питања, одговарајући иа њега познатим фразама и изрекама, у стилу "воља народа", "јавно мнење", "врховне националне одлуке", "глас народа - глас Божији", итд. Све те фразе, наравно, треба да значе да велико мноштво људи по великој множини питања може да дође до једнаког закључка и да, у складу са њима, донесе једнаку одлуку. Можда је то и могуће, али само по најједноставнијим питањима. Али, чим је са питањем скопчана ма и најмања сложеност, његово решење на многољудном скупу могуће је само, уз посредство људи кадрих да га просуде у свој његовој сложености а затим и да убеде масу да донесе жељену одлуку. У најсложенија спадају, на пример, политичка питања, која изискују крајње напрезање умних снага код најспособнијих и најискуснијих мужева у држави; у таквим питањима, очигледно, нема ни најмање могућности да се рачуна на обједињавање мисли и воља на многољудном народном скупу - одлуке масе по таквим питањима могу да за државу буду само погубне. Ентузијасти демократије уверавају себе да народ може да очитује своју вољу у државним стварима - то је пуста теорија, на делу видимо, да је народна скупштина способна да прихвати - у заносу -мишљење које изрази само један човек или мањи број људи, на пример, мишљење познатог партијског вође, познатог локалног јавног посленика, или организованог удружења, или, на крају, слично мишљење једног или другога утицајног органа штампе. На тај начин, поступак одлучивања претвара се у игру, која се одиграва на огромној арени са мноштвом глава и гласова и што се више ових узима у обзир, игра постаје замршенија, и њен исход тим више зависи од побуда диктираних случајем и беспоретком. За избегавање и заобилажење свих тих тешкоћа пронађено је средство - управљати преко представничког тела, средство које је пре свега организовано и оправдало себе са успехом у Енглеској. Одатле се, по установљеној моди, пренело и у друге земље Европе, али се успешно, сходно правој традицији у праву, примила једино у САД. Међутим, и у својој отаџбини, Енглеској, представничке установе ступају у критичну епоху своје историје. Сама суштина идеје тога представничког управљања претрпела је већ промену, која је извитоперила његов првобитни смисао. Ствар је у томе што је од самог почетка бирачко тело, уско ограничено, слало са своје стране у парламент известан број лица, која су била дужна да у њему представљају његово мишљење, али која нису била обавезана никаквом одређеном инструкцијом од масе својих бирача. Претпостављало се да су изабрани људи који схватају истинске потребе своје земље и који су способни да тачно одређују правац државној политици. Задатак се решавао једноставно и јасно: требало је да се што је могуће више смањи тежина народне управе, ограничивши је на мали број способних људи и на скупштину, позвану да решава државна питања. Ти људи би наступали у својству слободних представника народа а не овог или оног мишљења, ове или оне партије, не будући везани инструкцијом. Али током времена тај се систем мало-помало изменио под утицајем исте оне кобне предрасуде о великој важности јавног мнења, које се тобоже просвећује (боље рећи, фризира) периодичном штампом, која маси народној наводно даје способност да непосредно учествује у решавању политичких питања. Појам заступања народне воље потпуно се изменио, претварајући се у појам мандата или одређеног налога. У томе смислу, сваки изабраник у било којој средини рачуна се већ представником владајућег мишљења у тој средини или партије која је у знаку тога мишљења однела победу на изборима - то више није представник државе или народа већ посланик везан инструкцијама своје партије. Том променом у самој суштини идеје народног заступништва отворена је рана, која је даље разједала цели систем представничког управљања. Избори су уситњавањем партија добили карактер личне борбе и борбе локалних интереса и мишљења, која је раскинула везу са основном идејом државне користи. При повећању броја чланова скупштине до крајности, већина њих бива заражена равнодушношћу према друштвеној ствари и губи навику да присуствује свим седницама и да учествује непосредно у разматрању и решавању свих послова. На тај начин, послови законодавства и општег усмеравања политике, који су за државу од највећег значаја - претварају се у игру, која се састоји из конвенционалних формалности, погодаба, фикција. Систем заступништва на делу сам себе дезавуише. Такви јадни резултати најочигледније се испољавају тамо где становништво које насељава државну територију нема јединствен састав, већ обједињује у себи разнородне националности. Национализам се у наше време може назвати пробним каменом, на коме се откривају лажљивост и непрактичност парламентарне управе. Уочљиво је да је национални принцип избио у први план и постао покретачки и реметилачки фактор у светским збивањима, управо од онога времена када је дошао у додир са најновијим облицима демократије. Доста је тешко одредити суштину те нове снаге и циљева којима она тежи, али је несумњиво да је управо у њој извор велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства, и за коју се не зна до каквог ће исхода довести. Данас видимо да сваким племеном, које улази у састав разноплемене државе, овладава ватрено осећање нетрпељивости према државном уређењу која га сједињује у општи склоп са другим племенима, као и жеља да има своју самосталну управу, са својом, често умишљеном културом. А то се не дешава само са оним народима, који су имали своју историју и у прошлости свој самосталан политички живот и културу, него и са онима, која никада нису живела сопственим политичким животом. Неограничена монархија успевала је да отклони или измири све сличне захтеве и пориве и не само пуком силом, већ и изједначавањем права и односа под једном влашћу. Али демократија не може са њима да изађе на крај и њихов национализам постаје нагризајући елемент; свако племе из своје средине шаље заступнике - не државне и народне идеје, но заступнике племенских нагона, племенске раздражености, племенске мржње - и према владајућем и према другим племенима, и према устројству које повезује све делове државе. Какав дисхармонични вид задобија у таквом разнородном саставу народно заступништво и парламентарна управа - очигледно показује у наше време пример аустријског парламента. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне беде, при њеном разноплеменом саставу. Страшно је и помислити, када би нам судбина послала кобни поклон-сверусијски парламент! Далеко било. Највеће зло уставног поретка састоји се у образовању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија обузета је тежњом да узме управну власт и ка томе крчи себи пут. Глава (челник) државе уступа политичкој партији, која чини већину у парламенту; у таквом случају министарство се образује од чланова те партије и они ради задржавања власти, почињу борбу са опозицијом, која се труди да збаци дотичну партију и да заузме њено мјесто. А ако се глава државе приклања не већини већ мањини и из ње бира своје министре, у таквом случају нова влада распушта парламент и усмерава све снаге на то да обезбеди себи већину на новим изборима и тако води борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увек гласају за владу; оне у сваком случају морају да стоје иза ње - не ради подржавања власти, не због унутрашњег сагласја у мишљењима, већ зато што та влада сама држи своје чланове партије на власти, обезбеђујући им све привилегије, користи и добити. Уопште - битан је мотив чланова сваке партије - да стоје у свему иза својих или због узајамних интереса или једноставно по инстинкту гомиле који побуђује људе да се деле на скупине или улазе у бој у збијеним редовима. Очигледно је да сагласност у мишљењима има у томе случају, веома слаб значај, а брига о друштвеној срећи служи само као покриће за њој сасвим стране побуде и пориве. И то се назива идеалом парламентарне управе. Људи обмањују себе мислећи да је та управа у служби обезбеђивања слободе. Уместо неограничене власти монарха, добијамо, дакле, неограничену власт парламента, са том разликом што је у лицу монарха могуће замислити јединство разумне воље; а у парламенту њега нема, јер ту све зависи од случајности, будући да се воља парламента одређује већином; али како поред већине, састављене смишљеном партијском игром, постоји и мањина, воља већине није још увек воља целог парламента - а тим се још мање може да сматра вољом народа, чија здрава маса уопште ни не узима учешћа у игри партија и чак је избегава. Насупрот томе, управо се "нездрави део" становништва мало по мало укључује у ту игру и њоме бива још више развраћиван јер је главни мотив те игре - тежња за влашћу и добити. Политичка слобода постаје фикција, подржавана на папиру, параграфима и фразама устава, начело монархистичке власти сасвим пропада; либерална демократија тријумфује, расађујући беспоредак (анархију) и насиље у друштву заједно са семеном безверја и материјализма, проглашавајући слободу, једнакост и братство тамо где нема више места ни слободи, ни једнакости. Такво стање води незадрживо у анархију од које се друштво спасава само диктатуром, тј. (наопаким) успостављањем једне воље и једне власти у управљању.






ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ
Рене ГЕНОН



Гласање, које би у идеалном смислу требало да буде колективни суд о умећу владања, представља једну од погрешних основа демократије. Данас нико не би покушао да брани чудачку идеју да је већина интелектуално способна и с довољно знања о томе каква администрација и влада треба да буду приликом доношења службене одлуке.

Задржавајући исти критеријум, таква егалитаристичка претпоставка била би исто што и став да је свако способан да даје мишљење о медицинским питањима. Стварна ситуација ће врло лако показати да је то апсурдно. Претпоставимо да је особа тешко повређена. Десетине посматрача гледају тај догађај. Шта ће бити практични критеријум који ће одредити ко може помоћи повређеном? Па, наравно, они који су квалификовани за то, а то су лекари или медицинске сестре. Гласање би било потпуно безначајно јер већина никада није квалификована за медицинске интервенције, као што није квалификована ни за управљање.

Ако је овакав начин размишљања логичан у случају повређене особе, евидентно је да ако узмемо судбину милиона појединаца, можемо закључити да је оно што виђамо приликом избора владе неодговорност која је потпуно несхватљива.

Имамо различите примере бесмислености "демократског" темеља који потврђује супериорност већине или другим речима, да је неко мишљење већег броја појединаца супериорно у односу на друго које брани, на пример, квалификована мањина.

Како прихватити да је двеста боца јефтиног вина, само због свог броја, супериорно у односу на само једну чашу високог квалитета? Или како да прихватимо да је хиљадучетристопедесет особа, најразличитијих занимања, међу којима је најмање физичара, квалификованије од једног специјалисте у решавању питања квантне физике?

У основи демократске илузије је негирање природне хијерархије, чији је најјаснији израз у хиндуистичкој доктрини касти, хијерархији која се поставља наниже од врха до дна, тј. од највишег квалитета, спиритуалног, до најнижег, другим речима-материјалног. Ментори модерне демократије су је засновали на грубом и најраспрострањенијем материјалу.

Негирање квалитативне супериорности и хијерархије почиње крајем Средњег века, прецизније 1313.године, уништењем Реда темплара од стране Филипа Лепог, тадашњег француског краља. Овај монарх је наредио да се опколи папина палата те је папа умро понижен неколико дана после ове увреде. Филип Лепи је онда одлучио да нареди именовање послушног папе, који би допустио његову похлепу и политичке пројекте, а што би било неизводљиво под ауторитетом стварног папе.
Негирање свештеничке супериорности (које је типично понашање побуњених кшатрија) подразумева негирање Јединственог, односно Бога. Али, поштујући логику, да ли је могуће да се брани такво негирање?





ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА
Жорж ВАЛОА
(Жорж Валоа, из књиге: ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА, Париз, 1906.године)



1. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ПОЛИТИЧКОЈ АНАРХИЈИ Ако ниједна организација, чак и изузетно добра, не може од слабог народа начинити снажан, супротно томе једна лоша организација може од једног енергичног народа створити слаб народ. То је случај са организацијом коју је XIX век назвао демократијом, а посебно случај републиканске демократије која краља замењује неким грађанином изабраним од стране неке врсте парламента. Краљ без народа не би био ништа друго до сиромашан човек као и сви ми, који гребе земљу како би преживео, али један народ без краља није почетак баш ничега, то је анархично врење у којем појединци, и велики и мали, губе мало по мало осећај за заједнички интерес, борећи се један против другог радом, уништавајући се међусобно све до потпуног распада или покоравања закону неке стране силе. Нема горег апсурда, опаснијег за нацију до демократске доктрине: избор вођа од стране народа; то може деловати привлачно и праведно али престаје то да буде ако се размисли да се то, у животу, примењује кроз "избор способних од стране неспособних"; а како хоћемо да најмање способни изаберу најспособније? По којим законима ће ти најмање способни препознати оне најдостојније, будући да им њихов дух мање способних не дозвољава да себи предоче неку способност већу од њихове? Апсурдност једне такве доктрине је више него очигледна. Исто тако, није ли то још једна од обмана коју су моћници нације измислили како би се ослободили краљеве контроле, домогли богатства, користи и привилегија државе и како би искоришћавали раднике. Свака демократија је увек само олигархија моћних предузетника удружених како би остварили своје појединачне интересе на рачун интереса нације, и тај скуп интереса се брзо дегенерише у скуп прохтева, жеља за јавном имовином која се може стећи најмањим напором, без много труда око организације посла, пошто се власт освоји "изборним смицалицама". Прва опасност је у овоме: државни трезор је ван сваке контроле; ниједан човек, ниједна група нема сталан интерес у томе да се тим трезором управља за добробит свих и он нужно постаје плен оних који се смењују на власти, који у њему уживају без да су за њега одговорни и чија је лакомост непосредно везана за употребу трезора не зарад добра нације него зарад њиховог личног интереса. Демократски систем је у правом смислу организовано, систематско расуло нације. Он у себи носи сопствену пропаст. Али опасно је то што његова пропаст доводи и до пропасти нације. Шта се у ствари дешава чим демократски систем постане систем једне нације? Најпре се моћни руководиоци предузећа, пошто су предходно оборили краљевску власт, уједињују како би подједнако искористили привилегије које себи могу приуштити сада када представљају државу. Они умањују напор који су до сада улагали у тражење послова. Уместо да пораст својих прихода траже у бољем коришћењу тла, што за њих представља највећи напор, они траже заштиту од државе, у виду новчане помоћи, принудних куповина или пак у виду заштите њихових појединачних индустрија и закона који дају предност њиховим интересима у односу на друге индустријалце - што за њих представља најмањи напор; уместо да тај успон траже у бољем коришћењу радне снаге људи које запошљавају, они га траже у смањењу плата које им дају. То је почетак расула и смањења заједничког учинка и ево како се то рушилачко дело наставља. Тражећи увек профит за најмањи напор, сваком од тих моћника се временом дешава да помисле да су они који са њим деле државне почасти сувише бројни и почињу да траже да један другог искључе из поделе. То је почетак онога што називамо "политичким борбама"; јер да би искључили једни друге, ови моћници се деле у групе, формиране на основу сличних нарави, групе које се народу представљају као оствариоцу бољих политичких организација и које су утолико више "демократске" колико њихови чланови мање имају осећај за колективни интерес. Ове групе представљају партије које се међусобно боре за освајање власти и улазе у праве ратове као некада, у време феудализма, принчеви и барони када би ауторитет краља почео да губи на снази, с том разликом што борбе партија ретко када односе животе и што се служе оружјем нације, које је везано за државу, како би се једни другима супроставили. Али ови ратови се за нацију једнако кобни као некада феудални, јер се енергија народа удаљава од рада и усмерава ка исцрпљујућим и јаловим борбама за друштвени положај. Што у ствари чине ови моћници подељени у партије како би савладали једни друге? Они траже своје присталице, а могу их пронаћи само међу народом који су претходно заинтересовали за своја предузећа општим правом гласа, називали га "сувереним" како би га навели да прихвати њихову власт. Али како прикупљају присталице у народу? То постижу обећањем да ће народ учествовати у добити од њихове власти. Тако сву енергију државе одвраћају од рада, мамећи народ да учествује у њиховим испразним политичким борбама и уводећи у државу уместо акције - агитацију. Тај позив упућен народу је још само једно од лукавстава моћника јер ови добро знају да своје обећање не могу испунити без да притом не изложе опасности своје интересе; такође када се једна група домогне власти у сарадњи са народом, то задовољава само неколицину појединаца из народа које власт запошљава и даје им неке ситне користи; остали се задовољавају речима, давањем бескорисних слобода или пак новим обећањима. Од тог тренутка, расуло се наглашава, јер енергични појединци дошли из народа који би у неком другом систему успон потражили у трговини или индустрији, крећу тим путем мањег напора какав је политика, која постаје каријера и предузетништво, и која може да задовољи све прохтеве. Узнемиреност, која креће од горе, од моћника, захвата ниже слојеве и све те енергичне људе који би своју способност проналажења и организације употребили у циљу јачања своје нације а који ће сада све своје снаге употребити да ту исту нацију ослабе тако што се придружују партијама и шире политичке борбе на још већи део нације. Све те рушилачке обмане моћника се једног дана морају окренути против њих. Није без последица то што су њима вабили народ и прокламовали општу демократију. Доћи ће дан када ће тај народ, поласкан тиме што га називају "сувереним" заиста поверовати у своју сувереност и пожелети да то заиста оствари. Тада је читава нација изложена опасности; сви појединци очекују успон али не сопственим радом него политичком борбом. Народ захтева да његов политички труд буде плаћен реалним користима а не више слободом коју не може да употреби. Народ међу собом бира своје представнике, бедне појединце који, будући да немају стварних интереса у нацији и према томе су сигурни да не могу изгубити ништа што им припада, не оклевају да народу обећају те реалне користи које овај захтева. Осим тога, ови појединци који уопште нису пронашли начин да употребе своје снаге, сада у том заступању народа проналазе свој успон јер једина корист коју они виде у тој позицији представника јесте материјални успон. То је уједно и продор гладних (побеснелих) паса у парламент у којем лове моћне вукове који су, пак, некада и сами уловили вука. У том тренутку парламент престаје да постоји као место заступања остварених интереса да би постао скуп прохтева, а корупција, која се до тада држала нижих слојева нације, захвата сада и оне који се баве јавним пословима и представљају нацију пред иностранством. Шта се у ствари дешава када гладни пси почну да располажу једним делом власти? Сви моћници удаљени од јавних послова и одбачени у своја приватна предузећа настоје да уз помоћ тих гладних паса добију привилегије које су некада сами себи давали и због тога их корумпирају плаћајући у новцу њихову сарадњу. Тако долази до продора корупције. Потом се она одржава и проширује јер се гладни пси, који у њој откривају средство сопственог опстанка, форсирају претећи моћницима законодавним мерама које би им нашкодиле. Али оно што је још озбиљније је то што корупција дозвољава чак и странцу да дође на власт. Али не могу ли, у ствари, сви ти мршави пси користити странцу на штету нације пошто они у њој немају никакав стваран интерес и уопште нису упозорени да њихова делатност штети колективном интересу? Дакле, и сам опстанак нације је угрожен јер странац охрабрује све оно што може да поремети њен индустријски успон и војну одбрану. И само функционисање демократских институција доприноси лакшем обављању тог посла. Једна од првих видљивих користи коју народу могу дати његови представници јесте смањење војних обавеза, умањивање ратничког напора који је постао највећи напор за појединца. А пошто представници објављују да тај напор може бити умањен без опасности, сваки "бирач" то енергично тражи. На тај начин демократе, и то све демократе, одвлаче народ ка најмањем напору што их ставља у инфериоран положај у односу на друге народе. А сам народ, преварен од стране својих демократских представника који га убеђују да ће сав приход од смањења војних обавеза послужити порасту народног опстанка, одвлачи све што помаже њихово изгласавање на тај пут најмањег напора. То је то расуло које демагози називају "силовитим демократским покретом".
2. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ И МОРАЛНОЈ АНАРХИЈИ Све у једном демократском систему доприноси расулу. И саме књижевне снаге које у једној монархији раде на томе да националне везе учине што јачим, да изражавају национално осећање и учвршћују за генерације које долазе обичаје националног духа, омогућавајући на тај начин нацији да пронађе сопствене правце у трајању - управо те снаге су погодне за распад групе. Јер зависне, какве су одувек, од власти која им омогућава живот и којој треба да се допадну, те снаге морају да следе промене националног живота и да служе онима који располажу влашћу. И док онда када служе краљевској власти, која од њих тражи израз осећања корисних за мир и рад, оне служе успону нације, - када служе моћне шефове предузећа или народне масе, оне раде на разједињавању. Јер док се краљу могу свидети тек пошто нацију повуку ка највећем напору, моћницима се могу допасти само правдајући коришћење богатства кроз задовољство а народу представаљају живот могућим уз улагање најмањег напора и уз најмању принуду. У једној добро организованој нацији, где су сви погледи упрти у краља који заступа највећи национални интерес, писци проналазе свој успон, односно своју највећу популарност, у похвали краљу којом се благосиља његова екселенција у очима гомиле. У демократији, где ниједан глас није довољно овлашћен да говори у име националног интереса, где је свако судија са својим појединачним интересом, писци проналазе свој успон у одобравању највећег броја појединачних интереса; теже ка томе да им се допадну и претерано се одушевљавају што највише заводи појединачни интерес; другим речима смањење напора и укидање принуда, које појединачни интерес сматра препрекама за своју енергију, су у стварности ланци којима се звер у човеку држи заробљеном. Уметност престаје да буде приказ енергије и борби енергије да би била тек један од начина приказивања ужитка настојећи да у животу покаже само задовољство које представља као саму сврху постојања. Писци, под притиском демократије, чине демагоге својим саучесницима; нападају све што представља препреку задовољству: религиозне везе, националне везе, друштвене и породичне везе, све што је успостављено како би приморало човека да очува своју енергију је разорено њиховим интелектуалним деловањем. Несмотрен, народ их поздравља и они удвостручују своју жестину пред тим охрабрењима верујући да су постали вође, аристократија. Они најплеменитији писци, стидећи се да подлегну том демократском улагивању, се повлаче из јавности и траже у себи самима, у својим индивидуалним сензибилитетима, начело које више не пружа онај национални сензибилитет. Племенитошћу они само наглашавају распад јер ускоро и не изражавају више ништа до своје посебности, својих фантазија и личних различитости. Анархија се тада дешава у духовима јер све литерарне снаге су тако нагнане да крену у појединачним правцима; снаге моћних, снаге оних средњих, снаге слабих као и оних искључених из јавног живота, расипају се и губе сву кохезију међу собом. Књижевност је још само хаос осећања, тежњи и противуречних идеја у којима појединац не може више да открије правац колективном напору и чија целина потхрањује скептицизам и песимизам, заустављајући тако узлет његове енергије. 3. ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ САМА НЕГАЦИЈА НАЦИЈЕ Демократска доктрина и њена примена дакле, свим средствима слабе нацију. Уосталом, демократска доктрина и мора водити ка нестајању нације јер у себи носи њену пропаст. Да би народ навели да прихвати нестајање краљевске власти, моћници су морали прокламовати догму слободе и изјавити да су све друштвене институције резултат слободног удруживања појединаца, да и сам друштвени живот постоји услед "друштвеног уговора" склопљеног међу појединцима. На тај начин су припремили негацију нације. Демократска логика неизбежно мора одвести појединца, уморног од напора који му се намеће националним животом, да раскине тај уговор и да потврди своје право на то да га раскине. Демократска нација је у основи немоћна пред појединцем који хоће да се врати на стадијум звери, на старо, неорганизовано стање друштва када појединац није познавао други закон до сопствени, индивидуални, а за легитимни рат признавао само онај који предузима за свој рачун. И сви појединци који ништа не поседују, који не схватају да је за успон неопходно стварати и радити у миру а који при том хоће да уживају у свим богатствима стеченим захваљујући индустрији, сви они раскидају такозвани уговор и оснажени слободом коју им признаје демократска доктрина, истичу сопствену слободу у односу на нацију и опиру се припремању сваког другог рата сем грађанског. Тако се прва обмана моћника окреће против њих самих, а они који су својевремено давали пример непослушности краљу сада се налазе пред претњом од непослушности народа. Али, заједно са њима су угрожени како нација и мир који је остварила, тако и цивилизација. Грађански рат, предвођен онима који се одвајају од нације, све ће то уништити. И док је мећународни рат успон за цивилизацију јер остварује ширење мира и победу најбоље организоване нације, грађански рат је уништавање цивилизације јер ограничава мир на мале групе и ризикује победу оних који су организовани само за пљачку. Тако завршава демократија, после чега још има места само за напад неког са стране или пак за дугу и мучну обнову под чврстим законом диктатора.






ДЕМОКРАТИЈА ПРОТИВ НАРОДА
Корнелије Зелеа КОДРЕАНУ
(Делови из књиге ''Мојим легионарима'')


ПРИМЕДБЕ НА ТЕМУ: ДЕМОКРАТИЈА ПРОТИВ НАРОДА У ПАРЛАМЕНТУ

После ових избора, постао сам посланик у Парламенту. Био сам сам у непријатељском окружењу. Нисам имао никаквог искуства у том свету, нити сам био надарен за демократско говорништво, које је пуно празне, али помпезне фразеологије и намештених покрета, све то праћено великом дозом дрскости. Бог ме није обдарио тим особинама, које помажу човеку да успе, вероватно да би спречио моје уздизање на политичарске висине.
За све то време, које сам провео у Парламенту, ни једном нисам прекршио правила лепог понашања и поштовања старијих, макар они били и моји највећи непријатељи. Никога нисам исмевао, псовао нити вређао, што је значило да не могу да се уклопим у тај свет. Остао сам изолован, не само у смислу да сам био сам против свих, већ сам све укупно био издвојен из таквог начина живота.
Једне вечери, прилично касно, када су се расправе већ ближиле крају, а посланичка места била већином празна, ја сам добио прилику да говорим. Покушао сам да покажем како су нашу земљу окупирали Јевреји; да тамо где је њихова најезда највећа, људска беда је најужаснија: у Марамурешу; да њихово насељавање на нашем тлу наговештава пропаст румунског народа; да ми све више нестајемо како њихов број расте; и коначно да су вође румунског народа, ти људи демократског времена и ере политичких партија, издали свој народ стављајући се у службу великих домаћих или страних финансијера.
Показао сам да се у документацији Марморош Банке, том јудејском леглу завере и корупције, налази велики број политичара, којима је та банка ''позајмљивала'' новац; нпр. господин Брандш, државни подсекретар 111,000 леја; Банка Таранеаска господина Давилла, 4,677,000 леја; господин Јуниан 407,000 леја; господин Мадгеару 401,000 леја; г-дин Филипеску 1,265,000 леја; г-дин Радукану 3,450,000 леја; Радукану Банка 10,000,000 леја; г-дин Пангал (вођа Шкотског Масонског Реда у Румунији) 3,800,000 леја; г-дин Титулеску 19,000,000 леја - сви они су били на челним позицијама државне управе у Румунији. Осим њих, има ту и много других, али до њихових имена нисам могао да дођем.
Неко ме је прекинуо речима:
''То је позајмљен новац, биће враћен.''
Одговорио сам: ''Да ли ће бити враћен или не, ја то не знам. Али рећи ћу вам оно што знам: када неко позајми паре из таквог финансијског извора, има обавезу када дође на власт да задовољи тај извор или чак ако није на власти да га подржава, али у сваком случају не сме да га окринка када то треба да се учини.''
Затим сам прочитао списак којим сам показао, тако да нико није могао да ме оповргне, како је од рата румунска власт проневерила државу за неких 50 билиона леја за владавине демократије, најпоштенијег и најсавршенијег облика владавине народом од стране народа. ''Демократска'' власт, која за своју основну идеју има пре свега контролисање народа, је као велики контролор током 15 година своје владавине опљачкала фамозну цифру од 50 билиона леја.
Онда сам изнео пар критичких опажања на рачун демократије. И на крају сам поставио седам захтева:
1.Захтевамо увођење смртне казне за манипулаторе и пљачкаше државне касе. Ту ме је прекинуо г-дин Испир, професор на Богословском Факултету:
''Г-дине Кодреану, ви називате себе Хришћанином, проповедником хришћанског учења. Подсећам вас да је идеја, коју управо износите, анти-хришћанска.''
Одговорио сам му: ''Професоре, када је у питању избор између смрти моје земље и смрти лопова, увек бих изабрао ово друго и мислим да сам бољи Хришћанин уколико не дозволим да лопови упропасте моју земљу и униште је.
2.Захтевамо истрагу и отуђивање богатства онима, који су опустошили нашу јадну земљу.
3.Захтевамо да сви политичари, за које може да се докаже да су криви због деловања против интереса своје земље тако што су спроводили разне приватне проневере или на било који други начин, буду изведени пред лице правде.
4.Захтевамо да се у будуће политичари клоне водећих места у руководствима разних банака и финансијских предузећа.
5.Захтевамо истеривање гомиле немилосрдних експлоататора, који су дошли овде да опустоше богатства наше земље и да искористе наших руку дела.
6.Захтевамо да се територија Румуније прогласи неотуђивом и неповредивом својином румунског народа.
7.Захтевамо да учесници у кампањи буду послати на посао и да се установи једна једина управа, која ће надахнути целу румунску нацију једним срцем и једним умом.
[.]
Ово су били први напори да се јавно формулишу неке политичке мере, које сам сматрао најхитнијим. Оне нису биле резултат неког дугог размишљања или идеолошког трагања, већ тренутне рефлексије онога што је румунском народу у том тренутку било потребно, без одлагања.
Шест месеци касније, појавило се пар доста популарних покрета, који су у свом програму имали три малопре наведене тачке: 1. Смртну казну, 2. Испитивање порекла имовине и 3. Спречавање политичара да уђу у управне одборе великих предузећа и банака - што је значило да су и други увидели неопходност решавања тих проблема.

ПАР ЗАПАЖАЊА О ДЕМОКРАТИЈИ

На страницама, које следе, желим да изнесем неколико закључака из свог свакодневног искуства, на начин разумљив сваком младом легионару или раднику.
Ми живимо у демократском систему. Питам се, да ли је он добар? То још увек не знамо. Али једну ствар видимо: ми тачно знамо да један део већих и развијенијих европских народа одбацујетај систем и поставља неки нови. Зар су га они одбацили зато што им је одговарао? И други народи такође, чине снажне напоре да скину тај систем и замене га другим. Зашто? Зар је могуће да су сви они полудели? И да су само румунски политичари остали најмудрији људи на целом свету? У то баш и не могу да поверујем.
Наравно, они који су заменили демократију другим системом, имају за то своје разлоге. Али зашто ми да се замарамо туђим проблемима? Боље да се позабавимо својим евентуалним разлозима, који би нас приморали да одбацимо демократију као облик владавине. Ако за нас такви разлози не постоје, ако нама демократија одговара, онда треба да је задржимо, чак и ако је цела Европа одбаци.
Ипак, она није добра за нас из следећих разлога:
1.Демократија разбија јединство румунског народа, тако што га дели и подрива мржњу између подељених страна, а затим тако разједињен народ излаже нападима уједињеног блока јудејске моћи у тешком тренутку његове историје. Сам тај аргумент је толико озбиљан да би био довољан разлог за замену демократског система било којим другим, који би могао да гарантује наше јединство: што значи, наш живот; јер неслога подразумева пропаст.
2.Демократија претвара милионе Јевреја у румунске држављане, тако што их чини једнаким са Румунима и даје им једнака права у румунској држави. Једнакост? На основу чега? Ми овде живимо хиљадама година; обрађујемо ову земљу и бранимо је својом крвљу вековима. Зашто онда да будемо једнаки са онима, који су ту једва 100, 10 или 5 година? Када се погледа у прошлост, ми смо били ти који смо створили ову државу. Када се погледа у будућност, ми Румуни сносимо сву историјску одговорност за опстанак Велике Румуније; они немају никакве везе са тим. Како Јевреји да буду одговорни пред историјом за нестанак румунске државе? И да сумирамо: они нису једнаки са нама у погледу рада, жртвовања и борбе, која је створила ову државу, нити смо изједначени што се тиче одговорности за њену будућност. Једнакост? Према старој пословици, једнакост значи третирање неједнаких ствари неједнако. На основу чега Јевреји траже једнаки третман и једнака политичка права са Румунима?
3.Демокрарија не може одржи континуитет. Подељена на странке, које владају једну, две или три године, она не може да оствари никакав дугорочни план. Једна странка поништава планове и напоре друге. Оно што је једна странка данас замислила и изградила, сутра ће бити уништено доласком друге на власт. У земљи, којој је потребно изграђивање и стварање, такав недостатак демократије представља опасност. То је као да се на некој фарми власници мењају сваке године и сваки долази са својим плановима, уништавајући све што су његови претходници створили.
4.Демократија не дозвољава политичарима да испуне своју обавезу према отаџбини и свом народу. Чак и политичар са најбољим намерама, у демократији постаје роб својих присталица; он ће или задовољити њихове личне прохтеве или изгубити њихову подршку. Политичар живи под њиховим терором и сталном претњом. Он је стављен у позицију да се одрекне свега што је у животу стварао и да задовољи услове, које му постављају његове присталице. Затим он почиње да испуњава њихове прохтеве; не из свог џепа, већ из џепа државе. Он ствара послове, задатке, комисије, синекуре, и тиме празни државни буџет, а све се то одражава на живот све сиромашнијег народа.
5.Демократија не може да успостави ауторитет. Она никога не кажњава. У страху да ће изгубити своје присталице, ни једна политичка партија неће применити никакве казнене мере против оних, који су упетљани у скандалозне пословне сплетке помоћу којих пљачком или проневером стижу до милиона; нити ће на било који начин казнити своје политичке противнике, уколико они сами не открију своје прљаве послове и грешке.
6.Демократија је у служби моћних финансијера. Због свог скупог система и такмичења између разних група, демократија захтева много пара. По природи ствари, она тако постаје роб огромног јеврејског капитала из иностранства, који својом потпором овладава тим системом.
На тај начин, судбина народа предата је у руке светским банкарима.


ИЗБОР, СЕЛЕКЦИЈА, НАСЛЕЂЕ

Државом се не влада у складу са вољом народа: по демократској формули; нити у складу са вољом појединца: по диктаторској формули; него у складу са законима. Али овде не мислим на законе, које су људи створили. Постоје норме или природни закони живота, а постоје и норме или природни закони смрти. Дакле, закони живота и закони смрти. Народ се креће ка животу или ка смрти у зависности од тога који од ових закона поштује.
[.]
Остаје да се одговори на једно питање: Ко у народу може да разуме и интуитивно да препозна ове норме? Народ? Масе? Ако мислите да је тако, онда од обичног народа очекујете превише. Широке народне масе не разумеју ни много једноставније законе. Они морају да им се понављају уз стално инсистирање како би их усвојили - па чак и уз кажњавање, ако је то неопходно.
Ево неколико закона, који су преко потребни за свакодневни живот, а за широке народне масе су тешко схватљиви: да је у случају заразне болести потребно оболеле изоловати и извршити општу дезинфекцију; да сунце мора да улази у куће, и због тога би свака кућа требало да има велике прозоре; да ће стока бити од веће користи за људску исхрану ако се боље храни и узгаја, итд. Ако широке народне масе не разумеју или веома тешко разумеју пар правила неопходних директно за њихов свакодневни живот, како онда неко замишља да народ - који у демокрарији треба сам да управља - може да схвати најсложеније природне законе; или да интуитивно препозна најсуптилније и најнеприметније норме људског владања, норме које превазилазе обичног човека из народа, његов живот и свакодневне потребе или које се чак и не односе на њега, већ на узвишенију јединицу, на нацију?
За прављење хлеба или ципела, за орање, земљорадњу или управљање колима, човек мора бити специјализован. Па зар онда није потребна специјализованост и за најзахтевнији посао, а то је управљање народом? Зар онај ко води народ не би требало да има одређене квалитете?
Закључак: Народ није способан да сам себе води. Њиме би требало да влада елита. Односно, категорија људи, која је потекла из тог народа, а поседује одређене способности и нарочите особине. Баш као што и пчеле подижу своју ''краљицу'', тако и народ треба да однегује своју елиту. Исто тако, народ у свакој невољи треба да се обрати својој елити, мудрацу државе.
[.]
Ко бира ту елиту - народне масе?
За сваку ''идеју'' се могу наћи присталице и њихови гласови, али то не значи да народ разуме те идеје, законе или кандидате, већ нешто сасвим друго: да одређени појединци поседују вештину задобијања поверења и симпатија широких народних маса. Нема ничег хировитијег и нестабилнијег од народа, када је реч о њиховим ставовима. Од рата, овај народ је био уз Аверескуа, Либерале, Националисте, Сељачку Народну странке, Јоргана итд. поздрављао је сваку од тих странака, да би годину дана касније пљувао по њој, схвативши своју грешку, дезоријентисаност и неспособност. За народне масе, при избору, важи критеријум: ''Да испробамо неку другу власт.''Дакле, избор није извршен на основу здравог разума и знања, већ случајно и ослањањем на срећу.
Узмимо две супротне идеје, једна је истинита, а друга лажна. Тражи се истинита идеја и питање се ставља на гласање. Једна идеја добија 10,000 гласова, а друга 10,050. Зар је могуће да 50 гласова више или мање одлучује о истинитости? Истина не зависи ни од већине ни од мањине; она има своје властите законе и побеђује упркос већини, макар та већина била и поражавајуће велика.
Проналажење истине не може бити поверено народним масама, као што ни у геометрији не можемо Питагорину теорему ставити на гласање како бисмо одредили или негирали њену валидност; или као што се ни хемичар, који синтетише амонијак не обраћа народним масама да ставе количине азота и водоника на гласање; или агроном, који годинама проучава агрономију и њена правила, не мора да се обраћа народним масама покушавајући да убеди себе у њихову истинитост на основу гласања.
[.]
Да ли народ може да изабере своју елиту?
Зашто онда војници не бирају најбољег генерала? Да би бирала, та колективна порота мора добро да зна следеће:
1Законе стратегије, тактике, организације итд. и
2До које мере се тај појединац својим способностима и знањем покорава законима.
Нико не може мудро да изабере без тог знања. Ако народ жели да изабере своју елиту, неопходно је да зна националне законе вођства и меру до које се кандидати за то вођство својим квалификацијама и знањем повинују поменутим законима. Међутим, народ не може да зна ни те законе као ни кандидате. Зато ми сматрамо да водећу елиту земље не могу изабрати широке народне масе. Покушај одабирања те елите је исто као да се већинским гласањем одређује ко треба да буде песник, писац, механичар, пилот или спортиста у једној земљи. А на тај начин, демократија која је заснована на принципу избора, чини фундаменталну грешку из које проистиче стање нереда, беде и неправде у нашим селима. Овде смо дотакли главну тачку јер из те грешке демократске концепције потичу и све остале. Када масе добију задатак да изаберу своју елиту, они не само да су неспособни да је открију и изаберу, већ, штавише, бирају најгоре људе из народа, са ретким изузецима. Демократија не само да уклања националну елиту већ је и замењује најлошијим појединцима из народа. Демократија бира људе који немају скрупула нити морала; бира онај који ће више да плате, дакле оне који су у бољој могућности да подмите; бира мађионичаре, шарлатане, демагоге који ће се истицати у својим занимањима током изборне кампање. Између њих може да се провуче само пар добронамерних политичара, али они ће бити само марионете претходних. Права елита те нације биће поражена јер одбија таква средства борбе; она ће се повући и остаће скривена.
Из тога произилазе фаталне последице за државу. Када државу води тзв. ''елита'' састављена од најлошијих, најподмитљивијих и најизопаченијих људи, онда човеку није дозвољено да пита зашто држава пропада?
Ево онда узрока свих других несрећа: неморал, корупција и похлепа широм државе; лоповлук и пљачкање државмог богатства; немолисрдно искоришћавање народа; беда и сиромаштво; недостатак осећаја дужности у свим професијама; неред и дезорганизованост унутар државе; инвазија богатих странаца са свих страна који су дошли да покупују пропале фирме које се продају у бесцење. Држава је на лицитацији: ''Ко плати више''. Све у свему, до тога ће нас довести демократија.
Нарочито од рата, у Румунији је демократија, својим системом избора, створила ''националну елиту'' Романо-Јевреја, која није заснована на храбрости, родољубљу нити пожртвованости већ на издаји, задовољавању личних интереса, миту, паду под разне утицаје, на богаћењу путем експлоатације и проневера, на пљачки, кукавичлуку и прљавој борби са противницима. Та национална елита, ако настави да води нашу земљу, изазваће пропаст румунске државе.
Дакле, данашњи проблем румунског народа од кога зависе и сви остали проблеми, јесте замена те лажне елите правом националном, заснованом на врлини, љубави и пожртвованости, на части, раду, реду и дисциплини.
[.]
Ко треба да изврши ту замену? Ко да постави ту праву елиту на власт? Мој одговор је: Било ко, само не народне масе. Признајем сваки систем осим демократије, која уништава румунски народ. Нова румунска елита, као и свака друга елита у свету, мора бити заснована на принципу друштвене селекције. Другим речима, из националног тела се бира категорија људи, обдарена одређеним квалитетима, које се затим негују. Тачније, она се бира из здраве сељачке радничке средине, која је пре свега везана за земљу. Та категорија људи постаје национална елита која треба да води наш народ.
[.]
Када народ може и мора да одлучује? Народ би требало да се консултује пре доношења неке велике одлуке која ће утицати на његову будућност. Тада он треба да се изјасни да ли може или не може и да ли је духовно спреман или није да следи одређени пут. Народ треба да се пита о стварима које утичу на његову судбину. То се подразумева под консултовањем народа; то не значи да народ треба да бира своју елиту.
[.]
Али ја понављам своје питање: ''Ко одређује и процењује чланове елите? Ко установљава селекцију и освештава чланове нове елите?'' Одговор гласи: ''Претходна елита''.
Она не бира и не именује, већ освештава свакога на своје место до кога се уздигао својим способностима и моралним вредностима. То освештање обавља вођа елите у консултацији са осталим члановима. Зато национална елита треба да има у виду да иза себе остави елиту која ће је наследити али која није заснована на принципу наслеђа, већ само на принципу друштвене селекције примењене на најстрожи начин. Принцип наслеђа сам по себи није довољан. Принцип друштвене селекције окрепљује елиту доводећи стално нове чланове. Главна историјска грешка је направљена када је елита заснована на принципу селекције, а одмах затим је одбацила тај принцип замењујући га принципом наслеђа и тиме створила неправедни систем привилегованости по рођењу. Као протест против те грешке; ради отклањања дегенерисане елите и ради укидања привилегија по рођењу, створена је демократија. Напуштање принципа селекције довело је до лоше и дегенерисане елите којој се затим супротставила демократија.
[.]
Принцип селекције такође отклања и принципе избора и наслеђа. Они се међусобно искључују. Између њих постоји сукоб; јер, или постоји принцип селекције и у том случају мишљење и гласови масе нису важни, или та маса бира одређене кандидате и у том случају више не делује селекција. Исто тако, ако је прихваћен принцип друштвене селекције; наслеђе не игра никакву улогу. Та два принципа могу заједно да опстану једино ако наследник одговара законима селекције.
[.]
А ако народ нема праву елиту, која би именовала своје наследнике? Одговорићу на то питање само једном реченицом, која садржи неоспорну истину: У том случају права елита се рађа из рата са лажном, дегенерисаном елитом, и то такође по принципу селекције.
[.]
Дакле, када се све то сабере, улога елите је следећа:
- Да воде народ у складу са животним правилима.
- Да оставе за собом елиту која ће их наследити, али не на основу принципа наслеђа, него селекције, јер само елита познаје животна правила и може да процени до које мере се, својим способностима и знањем, људи прилагођавају тим правилима.
То је као кад баштован, који годинама гаји своју башту, води рачуна о томе да пре него што умре пронађе свог наследника, своју замену, јер једино он зна, ко је од његових помоћника најбољи и ко би могао да га замени и настави његов рад.
На којим квалитетима треба да се темељи елита?
а) Духовној чистоти. б) Радној способности и креативности. ц) Храбрости. д) Скромном начину живота и бризи пре свега о томе како решити проблеме који тиште народ. е) На сиромаштву, тачније добровољном одрицању од нагомилавања богатства. ф) На вери у Бога. г) И на љубави.
[.]
Често су ме питали да ли је наша досадашња активност следила учење хришћанске цркве. Одговор је следећи:
Ми правимо велику разлику између пута којим ми идемо и оног којим иде хришћанска црква. Црква доминира над нама. Она достиже савршенство и узвишеност. Ми не можемо да спустимо ту раван како бисмо објаснили своје деловање. Ми се, кроз свој рад, кроз све своје поступке и размишљања, трудимо да следимо пут хришћанске цркве онолико колико нам то дозвољава тежина нашег телесног греха и наш пад, који потиче од првобитног греха. Остаје да се види колико смо ми способни да се уздигнемо до тих висина својим овоземаљским трудом.

ПОЈЕДИНАЦ, НАРОДНИ КОЛЕКТИВ, НАРОД

''Људска права'' нису ограничена само правима других људи, већ такође и другим правима. Постоје три дистинктивна ентитета:
1.Појединац.
2.Тренутни народни колектив, то јест, скуп свих појединаца из истог народа, који у датом моменту живе у држави.
3.Народ, тај историјски ентитет, чији живот превазилази временску ограниченост; он има своје корене у неким давним временима, а његовој будућности се не види крај.
Још једна велика грешка демократије, засноване на ''људским правима'' јесте заинтересованост само за један од ова три ентитета, за појединца; она занемарује други ентитет и исмева га, а трећи потпуно негира. Сваки од њих има своја права и своје дужности, право на живот и дужност да не угрожава живот остала два ентитета. Демократија настоји да обезбеди само права појединца. Зато смо у демократији сведоци великог нереда. Пошто има неограничена права, појединац сматра да може да повреди права целог колектива, да погази та права и одузме их; зато у демократији имамо једну анархију, у којој сваки појединац гледа само свој лични интерес. Самим тим, народни колектив показује склоност да жртвује своју будућност - права народа - зарад тренутних интереса. Због тога смо сведоци немилосрдне експлоатације и отуђивања наших шума, рудника, нафтних резерви, заборављајући да постоји на стотине румунских генерација, које ће доћи иза нас и које треба да наставе живот нашег народа.
Тај нагли преокрет, то нарушавање односа, које нам је демократија донела, чине праву анархију, ремећење природног поретка, и представља један од главних узрока немирног стања у данашњем друштву. Хармонија може поново да се успостави само повратком природног поретка ствари. Појединац се мора потчинити вишем ентитету, тј. народном колективу, који опет мора да се подреди народу. ''Људска права'' онда више нису неограничена, већ ограничена правима народног колектива, која су даље ограничена правима народа.
Коначно, могло би се закључити да у демократији барем појединац, који ужива толика права, живи савршено. Али у стварности, што је крајње трагично у демократији, појединац уопште није слободан, јер где је слобода окупљања у нашој земљи, слобода писања или слобода свести? Појединац живи под терором у опсадном стању, контролисан цензуром; на хиљаде људи је ухапшено, а неки су и поубијани због свог начина размишљања, као у најокрутнијим диктаторским режимима. Где је право ''суверене масе'' да одлучи о својој судбини када су окупљања забрањена, када је на хиљаде људи спречено да гласа, када народ доживљава разна малтретирања, претње смрћу, а дешавају се чак и убиства? Ви ћете рећи: ''Да, али ти људи желе да промене Устав, да ограниче наше слободе и да поставе нови систем владавине!'' Питам вас: ''Може ли демократија да ускрати народу слободу да сам одлучи своју судбину, да промени свој Устав и свој режим, онако како он хоће; да живи са више или мање права по свом избору?''
То је права трагедија. У стварности, човек у демократији нема никаква права. И он их није изгубио у корист народног колектива или народа, већ у корист политичко-финансијске касте банкара и изборних агената. И коначно, ту је и последња добробит за појединца - масонска демократија, која се нечувеном перфидношћу маскира у апостола мира док у исто време проглашава рат између човека и Бога.
Мир међу људима и ратовање против Бога. Перфидно је то што они користе речи нашег Спаситеља ''Мир међу људима'' како би се показали као апостоли ''мира'' док Га са друге стране осуђују и проглашавају непријатељем човечанства. Штавише, они се претварају да желе да спасу људске животе, а у ствари их воде у смрт; правећи се да спашавају њихове животе од рата, у ствари их осуђују на вечно проклетство.