Vanguard News Network
VNN Media
VNN Digital Library
VNN Reader Mail
VNN Broadcasts

Old April 10th, 2016 #21
Senior Member
Serbian's Avatar
Join Date: Nov 2004
Posts: 12,027

The hell of Koshare: The day when 200 Serbian heroes stood up against NATO

By InSerbia with agencies -

Apr 9, 2016

BELGRADE – On this day 17 years ago, so-called “Kosovo Liberation Army” (KLA/UCK) forces, the Albanian army and NATO forces attacked the area of the outpost Koshare on the border between FR Yugoslavia and Albania.

The attack was fierce, and has surprised the Yugoslav army. KLA took the Kosare outpost, but failed to penetrate deeper into Kosovo and Metohija, which was the main goal of the attack.

At that moment on the front were a little less than 200 members of the border units of the Yugoslav Army. Due to fierce attacks from the air by NATO aviation, but also KLA’s diversions, reinforcement could not have arrived immediately.

Assessment of the Yugoslav military leadership was that the main ground attack would likely be from Macedonia, where about 16,000 NATO troops were stationed. There was no assumption that the main attack will be on the Kosare outpost from Albania. At that time, NATO had 12,000 soldiers, 30 tanks and 26 “Apache” helicopters in Albania.

On the Orthodox Good Friday, April 9 1999, at three o’clock in the morning began mass artillery fire from the Albanian side on the Kosare outpost: cannons, howitzers and mortars, with the participation of the French Foreign Legion. The attacks went in three directions: Rasa Kosares, Maja Glava and outpost Koshare.

Around 1500 KLA members attacked the outpost Koshare with the support of Albanian artillery, NATO aviation and NATO special units. On the border and around it there were only 200 members of the Yugoslav Army, according to the official statistics of Yugoslav Army (VJ). VJ could not persevere in such a violent and massive attack of the KLA, NATO and the French Foreign Legion and at about 19h, KLA terrorists had overrun outpost Koshare. The area of the outpost was commanded by terrorists Agim Ramadani, who was killed, Selim Djekaj and Ramush Haradinaj.

After the fall of the outpost, VJ reinforcements arrived. Several hundred members of the Yugoslav Army from the infantry and special units arrived to defend the border, and front line stabilized on April 19th. Until the end of the war there were no major shifts on the front line.

Yugoslav Army found that the artillery and mortars on the Albanian side had very precise instructions from the people who spoke Italian and French. Their scouts were in Italian, French, Turkish, British uniforms and there were also members of BiH Army

Retired Colonel Vidoje Kovačević, during the war the Chief of Staff of the 63rd Parachute Brigade, directly participated in the combat operations in Kosare. Kovačević says that he personally saw two killed black men who fought on the side of KLA.

“They were in camouflage uniforms, the sleeves had French labels,” Kovačević said.

At the height of fighting the Yugoslav Army had about 1,200 troops and the KLA, with volunteers and Albanian units, about five to six thousand troops. KLA forces waged war in shifts, while the VJ did not have time to rest.

Great concentration of forces in Koshare cost KLA dearly, as their forces had to leave many positions because it was established that many parts of the border on the Albanian side were almost defenseless.

The awareness that, if the front line in Koshare falls, much more serious clashes with KLA and NATO will follow, with uncertain ending, held the morale high among VJ members. VJ often carried out the attacks in the freezing rain, cold, fog and snow with depth of one meter and defended every position to the last minute – which additionally decreased morale of the enemy units.

The goal of the KLA, NATO and Albanian army was to penetrate Metohija and to force VJ forces, which were well masked and hidden at the time, to open battle in which they would have the technological advantage of NATO airstrikes.

The territory of Serbia that the aggressor was able to conquer was only four kilometers wide and several hundred meters in depth.

Because of the constant tapping, a reserve VJ officer recalled American Navaho Indians in World War II, and engaged two Roma, members of the VJ, to guide Yugoslav artillery and mortars in their language via radio, so NATO and KLA could not figure out what was it about, as they did not understand the Roma language.

The majority of the VJ border units in Koshare before the battle consisted of soldiers of the regular military service, who served the army from March 1998 and were mostly 19-20 years of age.

In the battle for Koshare in the ranks of the Yugoslav army was a large number of volunteers from the country and abroad. In addition to Russians – Cossacks of airborne troops, in the ranks of volunteers were people from other European countries – so-called “international unit” of about 30 people was consisted of people from the Western part of Ukraine, Finland, Sweden, Denmark, the Netherlands and one Irishman and a Scotsman from the Great Britain.

War Commander of 125 Motorized Brigade, retired Major-General Dragan Zivanovic says that at the Yugoslav – Albanian border on the Koshare region, 108 people were killed, including 18 officers and non-commissioned officers, 53 soldiers in regular military service, 13 conscripts and 24 volunteers of the Army of Yugoslavia.

The KLA had more than 200 dead and 300 wounded, and five Albanian tanks were destroyed. Three foreign citizens who were on the side and in the ranks of KLA and two from the NATO ranks were killed: French Arnord Pierre (1971) and Italian Francesco Giuseppe Bider (1961), as well as an Algerian volunteer in the ranks of the KLA Murad Muhammad Ali.

Battle of Koshare was officially over on June 14 1999, when the Yugoslav Army, on the basis of the Kumanovo agreement with KFOR, withdrew from Koshare. The withdrawal, in contrast to the other parts of Kosovo, passed without incidents, and the enemies watched each other quietly.

The hell of Koshare: The day when 200 Serbian heroes stood up against NATO | InSerbia News
Don Black's Stormfront ''Russians''
Russia Insider
Old April 11th, 2016 #22
Ray Allan
Senior Member
Join Date: May 2014
Posts: 9,967
Ray Allan

I never heard this story before--I imagine it doesn't get much notoriety outside Serbia. Personally, I like the guys who managed to shoot down that USAF F-117 stealth plane the same year, 1999. And too bad Scott O'Grady wasn't captured and had his ass executed or thrown in prison until the end of the war after his F-16 was shot down in 1995.
"Military men are dumb, stupid animals to be used as pawns for foreign policy."

--Henry A. Kissinger, jewish politician and advisor
Old April 14th, 2016 #23
Senior Member
Serbian's Avatar
Join Date: Nov 2004
Posts: 12,027

Originally Posted by Ray Allan View Post
I never heard this story before--I imagine it doesn't get much notoriety outside Serbia. Personally, I like the guys who managed to shoot down that USAF F-117 stealth plane the same year, 1999. And too bad Scott O'Grady wasn't captured and had his ass executed or thrown in prison until the end of the war after his F-16 was shot down in 1995.
Neither have many Serbs in Serbia. This type of stuff hardly gets any coverage inside Serbia as well due to the fact that it doesn't look good for a country which is on the EU/NATO path to be bringing up this type of inconvenient history which makes NATO look like an aggressor.
Don Black's Stormfront ''Russians''
Russia Insider
Old April 14th, 2016 #24
Senior Member
Serbian's Avatar
Join Date: Nov 2004
Posts: 12,027

Originally Posted by Ray Allan View Post
And too bad Scott O'Grady wasn't captured and had his ass executed or thrown in prison until the end of the war after his F-16 was shot down in 1995.
If captured I can assure you he would not have been executed. Milosevic would have intervened and gotten him released.

I'm surprised you remember that incident.
Don Black's Stormfront ''Russians''
Russia Insider
Old April 15th, 2016 #25
Ray Allan
Senior Member
Join Date: May 2014
Posts: 9,967
Ray Allan

Originally Posted by Serbian View Post
If captured I can assure you he would not have been executed. Milosevic would have intervened and gotten him released.

I'm surprised you remember that incident.
Oh yeah, it was a big story when it happened. Then he was made out to be some big fucking hero. He got shot down, for crying out loud. Hymiewood more or less based the fictional movie Behind Enemy Lines on O'Grady.

You're right, Milosevic would have gotten him released.
"Military men are dumb, stupid animals to be used as pawns for foreign policy."

--Henry A. Kissinger, jewish politician and advisor
Old July 5th, 2016 #26
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Tradition beats every trend

Attached Thumbnails
Click image for larger version

Name:	13537619_1616258972036299_6613566025143594015_n.jpg
Views:	244
Size:	27.6 KB
ID:	9770  
Old July 5th, 2016 #27
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Race, Culture, Heritage

Attached Thumbnails
Click image for larger version

Name:	13346522_1731690657119969_5778018078074048977_n.jpg
Views:	235
Size:	140.5 KB
ID:	9771  
Old July 6th, 2016 #28
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Традиција је изнад сваког тренда

Old February 28th, 2018 #29
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Порекло Свастике

Порекло свастике

Реч "свастика" произилази из Санскрит језика који се говори у Индији и неким деловима јужне и југоисточне Азије. То је један од најранијих облика тзв. Индо-Европског језика и службени језик у Индији (њима је Санскрит као Европљанима стари Латински и Грчки). У санскриту су писане Хинду скриптуре и молитве, а симбол свастика датира најмање 3000 година уназад. Њима свастика значи било који предмет који, нарочито ако је ознака на људима или стварима, доноси срећу. Састоји се од "su" што значи "добро" и "asti" што је верзија глагола "бити" (је) тако да "suasti" значи "добро је" или "добробит", док суфикс "ka" представља умањеницу (свастика, свастикица). Углавном значи малена ствар/ознака која доноси добробит. Свастика се појављује у уметности кроз људску историју и симболизује многе ствари, као на пример срећу, док у хиндуизму може представљати Сурја-у који је главни бог сунца са косом и рукама од злата, а његову кочију вуче седам коња (подсећа на каснију верзију Аполона), а може симболизовати и Брахма-у или хинду бога који је према веровању све створио и који је један од Тримурти (тзв. хинду тројство) што представља аспект једног бога у његова три облика: Брахма - стваратељ, Вишну - одржавач и Шива - разарач (који представља позитивну силу, разарач зла), а обично тог бога приказују са три лица. Свастика може симболизовати и хинду појам реинкарнације тј. поновног рођења које се назива "самсара", а тај појам исто постоји у хиндуизму и јаинизму. Хинду је доста разједињена вера, чак и у поређењу са хришћанством, тако да постоји много различитих мишљења. Свастика се појављује са четири тачке, по једној у сваком квадранту:

Свастика се појављује у Азијским, Европским и северно-америчким културама, некад само као геометријски облик а некад као религијски симбол.Где год је постојала била је позитивни симбол све до двадесетог столећа када је за симбол узима Национал Социјалистичка Радничка Немачка Партија, па од другог светског рата је већина људи у западним земљама сматра симболом фашизма.Карл Саган у својој књизи "Комета" поставља теорију да један стари кинески натпис који приказује разноврсне облике комета од којих су многи једноставни облици, при крају приказује средиште комете из које вире четири савијене руке и налик је свастици.Саган мисли да је могуће да се комета приближила тако близу Земљи да су млазови гасова из ње постали видљиви (савијени због ротације комете) и да је зато свастика постала симбол широм света, али нема доказа за ову теорију.Теорија је инспирисана "атласом свилене комете" из Хан династије, који је пронађен 1970-те у Кини, а један цртеж приказује комету гледану према средишту око којег се она врти, који је описан текстом као дугорепа фазан-звезда и изгледа слично свастици.Уметник који је то насликао пре 2200 година вероватно је није видео властитим очима, него чуо од неког другог.Овај цртеж је јединствен у тој компилацији јер му је дато значење за долазак у сваком од четири годишња доба, тако да је вероватно била виђена више од једном што би одговарало Encke комети којој орбита траје 3,3 године, а ротација јој је понекад усмерена према Земљи.Свастика мотив је асоциран са фазаном, божанској птици споменутој у кинеским класичним делима, али веза између птице и свастике постоји и у другим културама.Гаруда је свемирски орао или мањи хинду бог кога Вишну јаше и појављује се у националном симболу Индонезије и Тајланда, а национална авио компанија Индонезије се зове Гаруда Индонезија (Индонезија је земља са највише муслимана на свету, док је доминантна религија на Тајланду будизам), а у Малезији (више од пола популације су муслимани) Гаруда је облик феникса, а Јапанци га зову Карура (у Јапану су главне вере шинто и будизам, често и помешане, иако службене вере нема, а шинто је домаћа вера измишљена у Јапану).Постоји још једна опака птица у хиндуизму која има једну ногу, једно крило, једно око и лебди на ноћном небу, вришти и повраћа крв.Неки су приметили да облик комете од напред може подсећати на птичија стопала и да су га зато асоцирали са птицом.Ево како би изгледала комета која личи на свастику:

Свастика се често појављује у кинеској, корејској и јапанској уметности, а и нашли су много свастика док су ископавали град Троју.У римској уметности саме свастике су ретке, више се појављују у групи као елемент који се понавља.Узмимо за пример дизајн повезаних свастика на поду Amiens катедрале што је био чест римски мотив за украшавање подова.Део пода Amiens катедрале (није цео под овако, на средини се налази дизајн лавиринта у коме живи Минотаур,пола бик пола човек, горња половина тела од бика, а доња од човека) и ту видимо групу засебних црних свастика или ако боље погледате групу спојених белих свастика:

Овде је мост који је завршен 1905-те у месту Јума (Yuma) у Аризони који се сада протеже преко Колорадо реке и један је од ретких преосталих државно саграђених објеката у САД-у на којем се налазе свастике (њих има 47 на мосту).Саградио га је “US Reclamation Service (USRS)”, који су идеју за свастику својевремено покупили из Индије.

Свастике се налазе свуда по хинду храмовима, знаковима, олтарима, сликама и иконографији Индије и Непала из прошлости и данашњости.Користи се у религијским дизајнима и налази се на разним храмовима, религијским скриптурама, даровима, врху писама итд. по целој Индији, па је сматрају врло светим и срећним симболом и са њом мешају разне ствари које имају везе са хинду културом, а чак се и угледни књижњвни часопис у Калкути зове Свастика.Свастике се појављују, у било којем смеру, на грудима неких кипова Гаутама Буде, али због повезаности са нацизмом, будисти су од половине двадесетог века радили свастике које "гледају" према лево.Овакве свастике се често налазе на запакованој храни у Кини што означава вегетеријански производ који могу јести и строги будисти, док се често на крагни кошуља кинеске деце ушије свастика да их заштити од злих духова.Кип Буде и будистички храм у Кореји:

Ево је у Индији и представља једно је од последњих преосталих стварчица које су оставили они који се називају Аријевци:

Појављује се са два слова Ѕ једно на другом под правим углом на одећи Атине богиње мудрости, уметности и борбе, и заштитнице града Атине, а ово је насликано на вази из доба класичне Грчке:

Ево свастике у Риму.Овде се налази на Ara Pacis Augustae, олтару израђеном да обележи мир који је Август "обезбедио".Оваква свастика се може видети у грчким дизајнима у овом истом облику и због тога се такав дизајн назива "Грчки кључ":

Археолози су нашли један врло добро очуван викиншки брод у Скандинавији, познат као Осберг брод, из 800-те године.Дршка на канти нађеној на броду приказује неког "човека" који носи штит са четири свастике:

Пре него што је коришћена од стране нациста, свастика је била популаран мотив који се могао видети у западној архитектури, од Париске зграде опере, до "Metropolitan" Музеја у Њу Јорку, где се изнад улаза може видети свастика у облику "Грчког кључа":

У Baden-Powell књизи из 1921. (значи пре нациста) званој "What Scouts Can Do: More Yarns" они пишу како се на шалу бискупа Винчестера који је умро 1366. налазила свастика (слика доле) или "Извиђачка Значка Захвалности", која се у оно време звала "Fylfot" и речено је да симболизује послушност или покорност јер су савијене стране крста представљале људске ноге у положају клечања.Он онда даље објашњава како је коришћена у историји од индијаца, индијанаца, тројанаца, грка, викинга и како је могуће дошла са једног континента на друге преко континента који се налазио у Атлантском Океану (Атлантида, континент који је потонуо), а имао је четири реке од којих је свака пловила у другом смеру и да је свастика била мапа Атлантиде која је приказивала те четири реке које извиру из истог места.Онда прича како та значка сад обележава заједништво свих извиђача широм света, па кад год неко направи добро дело извиђачу, онда му они дају ту значку као знак захвалности, што га онда на неки начин чини чланом тог братства и даје му право да добије помоћ од било ког извиђача, било кад, било где.Затим каже да извиђачи пазе ако где угледају кога да носи тај знак, упитају (њу или њега) да ли икако могу помоћи.Тај знак је изгледао овако:

На свастици (изнад) се исто може видети још један стари симбол зван Fleur-de-lys (представља уметничку верзију цвета), за који се не зна одакле потиче.Изгледа да иде уназад скроз до Асирије, 3000 година пре Христа где је вероватно имао неку повезаност са краљевском лозом, а касније се појављује у Крети, Индији и Египту, а после тога по неким грчким и римским кованицама.Тај цвет у средњем веку је почео бити асоциран са краљевима, а дефинитивно га је присвојио краљ Француске Филип II (1180-1214), а могуће и његов отац Луј VII (1137-1180), али као симбол се појављује на кованицама и неким другим предметима из 10. века, док постаје повезан са краљевским лозама око 11.-12. века.У Енглеској се назива Fleur-de-lis или Flower-de-luce од 16. стољећа.Појављује се кроз историју на многим краљевским грбовима, штитовима , свакојаким предметима (укључујући и грб Босне, на грбу места Лашко у Словенији, на грбу шпанске краљевске заставе итд.), али и на оградама, као на пример на старим вратима Беле Куће из 1917. године:

Ево га овде у катедрали (Bourges) из 15. века.Овај облик чини бојено стакло и те три латице симболизују тројство.Анђели носе штит доле, ту је и голубица и питање да ли је дизајнирано тако да мајка и дете горе представља Semiramis и Tammuza и тројство са Нимродом из Вавилона, или Исуса и Хоруса из Египта (тројство са Осирис), уместо оног што би људи стварно мислили...?

Доста је знати да овом "ђаволу" доле глава чини fleur-de-lys да би знали да је неки мутан симбол:

Свастика је била симбол који су често користили северно амерички индијанци, поготово југозападна племена као што је Навахо (користили су их и Апачи), а свастике које су нађене у ископавањима у Охио долини су из 1200.-1400. године.У свим племенима није имала исто значење.У Хопи племену је представљала лутајуће Хопи кланове, док је у племену Навахо представљала кладу-цепаницу у вртлогу што им је свети облик који представља легенду која је коришћена у ритуалима лечења.До 1930. многе стварчице и други сувенири су имали свастике на себи.Брзо након почетка другог светског рата, племена су се састала и договорила да више неће користити свастику јер је сад постала нешто што симболизује зло.Ево Навахо тепиха из раног 20. столећа:

Ево још један индијански тепих:

Ево једне старе слике, по одећи би се могло рећи мода касног 19-тог столећа:

Америчка 45. Пешадијска дивизија је користила жуту свастику на црвеној позадини као свој симбол у првом светском рату и то до 1930-тих када су је променили у "Thunderbird" (громовита птица-громоптица):

Неки пилоти у тзв. Лафајете (Lafeyette) Ескадрили (коју су чинили американци који су се за време првог светског рата зажелели авантуре и дошли летети француским авионима пре него што се Америка и службено укључила у рат).Године 1916. основана је "Escadrille Américaine" у француској авиацији, која је касније преименована у децембру исте године у част Лафајетеа, франсуског хероја који се борио у америчкој револуцији.У јануару 1918. Лафајете Ескадрила је постала део америчке војске као "103d ловачка" ескадрила, када су ти пилоти са искуством били од велике помоћи неискусним америчким пилотима.Симбол Лафајет Ескадриле је била глава индијанског поглавице, али неки од њих су нафарбали свастику јер је тад и даље била симбол среће:

У Финској се свастика користила као службени симбол финске авиације и војске од 1918. до 1944., а појављује се и на многим финским медаљама и почастима, али у ублаженом облику.Финска застава 1920-тих:

Свастику је користила је и "Lotta Svärd" организација, где су се пријављивале жене као добровољци да раде у болницама, местима за узбуне и другим помоћним местима у војсци.Име је промењено пред крај 44-те, јер су Руси затражили да се склоне све фашистичке и полу-фашистичке организације, а та "нова" организација је преузела већину послова старе.Док у Шведској и даље постоји под именом " Lottorna ", а слична организација постоји у Данској и Норвешкој.Плава свастика је био симбол за срећу коју је користио и Шведски гроф Ерик фон Росен (Erich von Rosen), који је поклонио први авион финској Белој Армији за време грађанског рата у Финској.

Шведска фирма ASEA, сада део Asea Brown Boveri, је исто користила свастику у свом логу од 1800-те до 1933-те:

И Кока Кола је 1925-те направила привезак за ланац од џепног сата на коме пише: "Пијте Кока Колу у боцама 5ц".Направљен је од бронзе, а димензије су му 40х40 мм.У новије време су је опет користили у Хонг Конгу...

Ево једне разгледнице из 1907-ме:

Честитка из САД-а:

Честитка из Енглеске, рано 20-то столеће:

Рођенданска честитка из Америке:

Разгледница из Америке:

"Falun Gong" или "Falun Dafa" је кинески духовни покрет са утицајем будизма (зато је у облику тзв. лево окренуте свастике) и таоизма којем је циљ да побољша ум, тело и дух.Влада у Кини је то прво подржала од када је 1992-ге Li Hongzhi то учење представио јавности и предавао широм земље.Добио је пар награда од владиних организација да и даље настави, али средином 99-те одлучили су да то зауставе и до данас прогањају следбенике тог покрета (ваљда зато јер су им бројеви порасли до 70 милиона, а партија је имала 60 милиона по неким проценама, а чак су се неки виши официри и политичари почели бавити тиме, па су се ваљда уплашили да не изгубе контролу власти и томе стали на крај).Ево свастике 1+4 комада у уоквиреном симболу Фалун покрета (поред 4 yin-yang симбола):

Уз ово иду прикопчане неке велике филозофије и дубља размишљања, за њих je ovaj Falun Gong неки минијатурни дизајн свемира, а у свим другим димензијама има своје облике постојања и еволуцијске процесе, углавном представља цели свет и свемир, кажу да они са способностима могу видети како се врти (у оба смера, као сат и супротно од сата), исто као и она четири мања Falun Gong-а.

Неке слике насликане у пећини у Француској (пре 7000 година).Шта је оно U, личи на оно које се користи за усташе?!Што је у ствари велико грчко слово Омега, само изврнуто.

Неки кажу да је свастика симбол коришћен у Египту још давно, чак и пре Ankh симбола, док други тврде да није коришћен него је касније доспео у Египат кроз трговину са Грчком.Али нпр. тај Ankh симбол (види доле) је био хиероглиф у Египту који је значио "живот",а на латинском су га после назвали “crux ansata” (крст с дршком), нађен је у гробницама фараона укључујући Тутанкамона, а богови и фараони често су били насликани како га држе. Ankh се обично појављује крај симбола који представљају појмове као што су здравље и срећа, повезан с египатским боговима као што су Isis и Osiris, многи су каснији богови нацртани с њом и симболизује живот или бесмртност.Неки су предложили да представља женску утробу, а неки да је повез за сандалу око зглоба.Дизајн симбола представља и мушко и женско тако да су га обоје могли носити, а огледала су често рађена у облику Ankh-е.Користи се у разноразним магијама и има других значеља у неким филозофијама, али ова су главна.

Сличан симбол је коришћен да представља римску богињу Венеру, тада познат као Венерино огледало (оно које се држи у руци, ручно!), али је још чешће коришћено да представља женску утробу.У астрологији тај симбол представља планету Венеру, у хемији представља бакар, а у биологији представља женски пол.

Свастика или (Немачки-''Hakenkreuz'') је иначе један од најстаријих аријевских обележја и симбола. Користили су га Германи, Словени, антички Римљани и Грци...
Old March 20th, 2018 #30
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Српски владари 850-1101 год.

Српски владари 850-1101 год.

Првобитна држава Срба такозвана Рашка, била је у сливовима реке Лима,горње Дрине са Пивом и Таром,долином Ибра и горњим током Западне Мораве са главним градом Расом,одакле и назив Рашка.Први српски жупани који су довели Србе на Балканско полуострво нису познати по имену.После тога знамо српске жупане само по имену захваљујући византијском цару-историчару Константину vii Порфирогениту (913-959. године) који је записао њихова имена.То су жупани :Вишеслав,Радослав и Просигој.Тек од Просигојевог сина Властимира има се више података.Међу владарима из овога периода треба посебно издвојити Великог жупана Часлава који је од малтене потпуно расељене и од Бугара уништене Србије направио темељ на коме су Немањићи саградили будућу српску државу.
ВЛАСТИМИР ( ? -+862.)
Жупан од 850. - 862. године

Међу српским племенима која су се у првој половини 7. века населила на Балканско полуострво најбоље је било развијено и физички и морално и интелектуално оно племе које је населило крајеве око горњег тока Таре,Пиве,Лима и Дрине.
То племе је носило српски назив који је временом прешао на сва друга племена.У томе племену било је највише снаге и живота и у том племену се прво и родила мисао о слободи и независности.Српска су племена још од доласка на Балканско полуострво имала неку врсту своје племенске аутономије и њима су под византијском влашћу управљали њихови племенски главари.Народ је сам бирао своје племенске старешине али се та власт код појединих племена често дуго задржавала у једној породици и прелазила са оца на сина.
Тако је у гланим српским племенима још од њиховог доласка владала једна породица уживајући аутономна права под Византијском влашћу.Пред средину 9. века био је њихов старешина вешти и енергични ВЛАСТИМИР син ПРОСИГОЈЕВ.Он је постао оснивач прве српске државе.Византија је у то доба била у веома тешком положају, јер борба са Бугарском и Сареценима ослабила је државу и изнутра и споља.Народи у самој држави који су као и Срби имали нека аутономна права све теже су подносили притисак државне власти,насиље и самовољу дрзавних чиновника.
Властимир је због тога лако нашао одзива у целом свом племену када га је позвао на оружје, да протера византијске чиновнике,да се ослободи византијске власти и да оснује властиту државу.Тако је средином 9. века у горњем току Лима,Пиве,Таре и Дрине, устанком против Византије основана прва српска држава.
Властимир је одмах после устанка, радио на томе да утврди своју власт па је удао своју кћер Крајину за сина травунског жупана Белу подаривши му титулу кнеза ("архонта")и тако дипломатским путем добио и Травунију (Херцеговину) под своју власт.Очекивало се да ће оснивање српске државе изазвати одговарајуће реакције Византије али Византија је била сувише слаба да предузме било шта против нове српске државе али су зато одмах реаговали Бугари и са веома снажном војском напали Србију.Борба је била дуга и крвава али су Срби први пут бранили своје и Бугари су безуспешно покушавали да их покоре пуне три године.Срби су издржали све нападе моћне бугарске војске и српска држава и независност били су сачувани.
Властимирова је заслуга не само што је основао српску државу него што је успео да је одбрани од једног веома,веома моћног непријатеља.
Властимир је умро 862.године.

МУТИМИР (? - +891.)
Жупан од 862. - 891. године
Најстарији син првога српског владара Властимира,Мутимир, наследио је престо и државу заједно са своја два брата,Стројимиром и Гојником и на почетку делио власт са њима.Али осим престола они су наследили и рат са Бугарском која није могла да заборави свој пораз од Срба.Нови бугарски владар Борис, хтео је осветити пораз свога оца и кратко после Властимирове смрти кренуо је са огромном војском на Србију.Војску је водио његов син Владимир.
Победник у првом рату са Бугарима Властимир, био је додуше мртав али су били живи они који су са њим заједно ратовали и побеђивали :његови војници и војводе.Они су и при другом нападу Бугара са новим заповедницима,Мутимиром и његовом браћом, победили и нанели Бугарима још један много већи пораз него у првом рату.
Бугари су овај пут били потпуно разбијени и сатрвени а сам вођа Борисов син Владимир заробљен са комплетним војним штабом.После склопљеног мира заробљени Бугари су испраћени до границе и ту на граници код Раса , Срби и Бугари су у знак пријатељства измењали међусобно поклоне.Мутимир је бугарском владару Борису том приликом поклонио два роба,два сокола,два пса и деведесет кожа.
Ускоро после тога настале су несугласице и борбе између Мутимира и његове браће и у тим борбама Мутимир се ослонио на Бугарску и захваљујући томе победио је своју браћу и послао их у тамницу у Бугарску.Код себе је задржао Гојниковог сина Петра али је он убрзо побегао у Хрватску.После тога Мутимир је мирно владао све до своје смрти 891. године.Имао је три сина : Прибислава,Брана и Стевана.
Мутимир је утврдио независност Србије, особито добијеним ратом против Бугарске а победом над својом браћом утврдио и унутрашње јединство.У том случају његови лични интереси поклапали су се са интересима државе.
Али највећа заслуга жупана Мутимира је такозвано "Крштење Србије" 879. године када су сва српска племена "обједињена у новој хришћанској вери" а чије резултате ће најбоље показати касније у епохи непревазиђених Немањића.

Жупан од 891. - 917. године
После смрти Мутимирове српски престо наследио је његов најстарији син Прибислав али Петар син Гојников који је после пораза свога оца и стрица побегао у Хрватску,дође и потисну Прибислава те завлада Србијом.
Петар није могао дуго у миру да влада јер су против њега предузимали акције разни претенденти из Хрватске и Бугарске.894. године покуса средњи син Мутимиров Бран да га збаци али га Петар потуче,зароби и ослепи.После тога удари на њега из Бугарске Клонимир ,син Стројимиров али Петар и њега победи а Клонимир погине у тој борби.Дужи период после тога владао је у миру и у то време вешто лавирао између Бугарске ,тада најјаче силе на Балкану на челу са царем Симеоном и Византије која је необично жилаво бранила своје интересе у Србији.Око 917. године Петар је помислио како је за његову државу боље да се мало више приближи Византији мада је био са Бугарима у веома добрим односима а сам цар Симеон га је чак и окумио.Петров састанак са византијским командантом Драча је захумски кнез Михаило Вишић одмах јавио цару Симеону и у њему пробуди сумњу у Петрову искреност те он пошаље на Србију војску и са њом претендента Павла,сина Брановог.Бугарске војводе позову Петра на састанак утврдивши заклетвом да му неће ништа учинити и када је он дошао они га ухвате,окују и одведу у Бугарску где је у тамници и умро.
Петар је несумњиво био добар политичар (осим његове последње процене) а томе највише говори у прилог да он скоро двадесет година није водио рат што је у то доба била заиста права реткост.
Жупан од 917. - 923.године
Жупан од 923.-924. године
Павле је дошао на престо уз помоћ Бугарске а у Цариграду су били забринути што се баш у трнутку када су мислили да ће се Србија приближити Византији десила промена на престолу против византијских интереса.Због тога они покушају нов преврат и пошаљу у Србију Захарија сина Прибиславова али он буде побеђен од Павла и послат у Бугарску на тамновање.Оно што нису успели ратом Византија је у неколико следећих година успела дипломатијом.Павле је са временом бивао све ближи Византији јер је и он једва трпио бугарску похлепу и безобзирност те је византијска допломатија овога бугарског штићеника задобила за себе.
Када је вест о промени политичког расположења у Србији дошла до цара Симеона он успе да убеди Захарија који је чамио у тамници да пође у Србију и покуша да преузме престо.Захарије је прихватио и успео да свргне Павла али се одмах после тога поново окренуо Византији која је у том тренутку била у рату са Бугарском. Симеон пошаље одмах на Захарија велику војску али их Захарије потуче до ногу и пошаље у Цариград оружје двојице бугарских војсковођа као трофеј.Али Симеон поново скупи још већу војску а Захарије чувши то остави Србију и народ те побегне.Бугари су онда страшно опљачкали и попалили Србију и скоро сво становништво побили или раселили.
Велики жупан од 927.-960. фодине

Роћен у Бугарској где је и провео своје детињство и младост као изгнаник.Био је још веома млад када је његов отац Клонимир покушао да протера Петра Гојниковића и да завлада Србијом и том приликом сам погинуо.Мајка му је била Бугарка али он је васпитаван као Србин а с обзиром да је растао у Бугарској и под бугарским утицајем то и није био лак и једноставан задатак .
Као зрео човек од око 40 година присуствовао је страшном призору уништења Србије када је цар Симеон 924. године упутио други пут војску на Србију против Захарија упутио се и Часлав са том војском јер је Симеон тобоже њега хтео да постави на престо а у ствари је његовим именом хтео да завара жупане и да их похвата јер је Србија после кукавичког бекства Захарија остала без вође.Бугари дају реч жупанима да им неће ништа него да треба само да дођу и признају Часлава за владара и наравно када су они дошли по обичају Бугари слажу и све их похватају и окују а онда крену на уништавање свега што се кретало и побију или заробе огроман број Срба.Часлав је присуствовао том вероломству и крвопролићу али сам наравно није могао ништа учинити.У Србији је настала гробна тишина јер је скоро комплетно становништво било или убијено или заробљено или избегло.Ти страшни моменти мора да су се дубоко урезали у сећање Чаславу.Оно мало становништва што је успело измаћи "мачу и коњу" склонило се углавном у Хрватску где су без сумње били добро примљени што опет није било драго Симеону те он удари на Хрватску са војском али га Хрвати потпуно сатру и униште ту његову војску.
Тек после седам година настале су повољније прилике ,које су дале могућности да се поробљена и опустошена Србија поново дигне на ноге.Цар Симеон је умро 927. године и бугарска моћ и снага су почели опадати те Часлав побегне из ропства и врати се у Србију.
Стање у коме је затекао своју отаџбину било је застрашујуће.Земља је била опустошена и опљачкана скоро без становништва.За седам година бугарске власти и тлачења нестало је и оно мало живота што је остало после бугарског похода.За то време извођено је систематско истребљивање и пустошење земље, уништено је било све и Часлав када је дошао у Србију једва да је нашао 50 (ПЕДЕСЕТ) људи и то без жена и деце и који су живели искључиво од лова..
Са том малом дружином почео је Часлав посао државног и националног обнављања.Задатак је био тежак и пун препрека али је он својом упорношћу,храброшћу ,вером и љубављу за своју отаџбину све те препреке једну за другом савладавао.Одмах на почетку обратио се молбом за помоћ и заштиту Византији и мада је Србија била фактички мртва земља у Византији су знали за државничке и војничке способности српског народа и да се он може брзо опоравити те су радо испунили ту његову молбу.
Када је Часлав почео да организује власт у земљи похрлиле су са свих страна избеглице: из Хрватске,Византије,Бугарске и других земаља и Србија се као Феникс дигла из пепела и зивот је поново процветао.Династије појединих српских области исчезле су или су се добровољно ставиле под власт Чаславову те је он убрзо владао свим српским земљама.Прво је укинуо покрајине и са тим и династичке тежње појединаца те створио унутрашњи мир и слогу као никада пре тога.О Србији се већ након неколико година причало са уважавањем и поштовањем а и са респектом.Тада је Србија обухватала поред централних области(Рашка) и Босну и Травунију (Херцеговину).Крајем 9 века у Панонију пристижу Угри(Мађари) и са својим брзим коњима цесто су правили упаде у Србију (нарочито области Босне и Мачве) и у једној борби са њима Велики Жупан Часлав погуби угарског кнеза Киза а да би се Угри осветили како пише у Барском Родослову (Записи Попа Дукљанина), они су у једном ноћном препаду у Мачви заробили Часлава и бацили га у Саву.
Особа Чаславова и његово дело су на жалост помало затамњени у нашој историји али у то доба његов рад и творевина силно су утицали на националну свест и на народну машту тако да се још две стотине година после његове смрти препричавало о њему.Тек касније доласком Немањића истиснуте су из народне традиције или стопљене са њима те приче о раду о добу Чаславовом. Може се слободно рећи да је Часлав поставио темељ на коме су Немањићи саградили Србију.
ЈОВАН ВЛАДИМИР ( ? -+1016.)
Св. краљ Јован Владимир
Кнез од 992-1016 године

Чаславова држава није дуго надживела свога творца јер ускоро после његове смрти због подвојености и посебних тежњи појединих области ослабила је а у то време Византија је доживљавала процват тако да јој није било тешко да покори Србију.После тога појединим областима остављена је аутономија под управом домаћих старешина.После чаславове смрти у Зету се склонио велики број утицајних и виђених људи и ту се почело стварати ново средиште националног и државног српског живота.Јован Владинир је био сродник "архонта Диоклија" Петра.Владао је Дукљом(Зетом) у време снажења цара Самуила (976-1014) који је покорио Зету а њега одвео у ропство.Касније је цар Самуило дао своју кћерку Косару дукљанском владару Јовану Владимиру и послао га да управља својом државом.После пораза Самуила (1014. године) од византијског цара Василија ii ( 976-1025. године) у династичким разрачунавањима, Самуилов синовац Јован Владислав убио је Самуиловог сина наследника Гаврил Радомира (1015. године) као и њиховог зета Јована Владимира(1016.године), који је проглашен за светитеља (Св. краљ Јован Владимир).
Кнез од 1040-1050. године
Војислав је био први значајнији кнез-жупан Зете (Дукље) који је владао после Јована Владимира,када је нестало огромно Самуилово (Бугарско) царство а Византија која је за време Василија ii (976-1025. године) покорила Јужне Словене у Самуиловој царевини и достигла врхунац своје моћи. по смрти Василија ii почела је помало да слаби и опада.1036. године Војислав је подигао устанак али је Византија била још увек веома јака и тај устанак је угушен а Војислав заробљен.Војислав је 1040 успео да побегне из тамнице и одмах поново подигне устанак који је био координиран са устанком у Поморављу и Повардарју.Византијска војска која је кренула да угуши овај устанак била је разбијена а Војислав је око себе почео окупљати српске области.1042 године Византија победи устанике у Поморављу и Повардарју и са огромном војском крену на Војислава (јесен 1042. године) али их он вешто намами у Кланац на планини Румији и у потпуности уништи тако да је остатак византијске војске био "бедан и суза достојан призор".У Летопису Попа Дукљанина (види: "ЗАПИСИ-Битка на Румији")описана је ова битка о којој се још два века причало.Војислав је после тога припојио Захумље и Трабунију (Херцеговину) и тако створио велику и снажну државу.
Жупан од 1050-1077 године
Краљ од 1077-1080 године

Војиславов син Михаило био је више државник него војник јер је сав свој рад усресредио на политичко поље и ту је имао велике и трајне успехе.Он је за разлику од свога оца имао веома добре односе са Византијом јер је одмах на почетку признао Византију а за узврат од византијског цара добио титулу ПРОТАСПОРАТА(1052. године) и био уписан међу "савезнике и пријатеље ромејске".У првим годинама своје владавине савладао је неке локалне сепаратистичке покрете али је после тога имао више од двадесет година мира што је био редак чак можда и јединстевен случај у средњем веку.
За то време он је организовао и урећивао државу а први већи успех био је оснивање независне цркве.Да би био потпуни господар у својој држави знао је да мора имати независну цркву а независна црквена организација могла се добити или из Рима или из Цариграда(то је време раскола хришћанства да би 1054 . године дошло до дефинитивног раздвајања источне и западне цркве). Он се обратио Риму са уверењем да ће тамо лакше добити независност него у цариграду што се и показало тачним јер је Папа Александар ii 1067 године одобрио барску архиепископију која је била важан предуслов за потпуну државну независност.А дест година касније 1077. године успео је да од Папе Гргура vii добије и краљевску круну.Србија је први пут била потпуно слободна и потпуно независна.
За велико дипломатско умеће и мудрост његову говори и чињеница да је све те повластице добио из Рима ,директног супарника Византије, а да је при томе остао у изузетно добрим односима са Византијом.И после дуго времена када је средиште државе било пренесено у друге крајеве још увек се памтило и причало да је у Зети било:"ВЕЛИКО КРАЉЕВСТВО ИСПРВА".
Савладар краљу Михаилу од 1076-1081. године
Краљ од 1081-1101. године
После смрти краља Михаила наследио је престо његов син Константин Бодин који је у то доба већ био зрео човек и имао бурну прошлост иза себе а био је и више година савладар своме оцу.Енергичан и амбициозан одрастао је у време када је српска држава имала више од две деценије мира али у васпитању његовом није занемарено развијање његових ратничких вештина и способности.Када је 1073. године букнуо устанак у Поморављу и Повардарју устаници се обрате краљу Михаилу за помоћ а он им пошаље свога сина Бодина и искусног војводу Петрила.Бодин дође одмах у Призрен а ту се раздвоји са Петрилом : Бодин пође у Поморавље а Петрило у Повардарје да организују устанак и да се бију са Византијцима.Бодин је успешно продирао и дошао чак до Ниша али Петрило буде код Костура разбијен и почне се нагло повлачити.Да му неби била одсечена одступница према Зети почне и Бодин да се повлачи али на Косову наиђе на Византијце и ту буде побеђен и заробљен те одведен у Цариград а затим у Антиохију на тамновање.Али када су у Антиохији избили нереди краљ Михаило потплати неке млетачке трговце и они ослободе Бодина.По повратку он постаје савладар оцу.Када су 1081. године Нормани из Италије напали на византију и опсели Драч крене на њих византијски цар Алексије Комнин и позове Бодина у помоћ.Бодин дође пред Драч са српском војском али остане по страни не улазећи у битку (18.10.1081. године). Ту византијска војска буде поражена а Бодин се повуче.То наравно није изазвало одушевљење у Византији а када је Бодин уз помоћ Нормана припојио себи Босну и Раску то је изазвало још већи бес.У босни је поставио за жупана(архонта-кнеза) Стефана свога сродника а у Рашкој је поставио великог жупана Вукана који је уживао велики углед.Ускоро после тога Византија потуче Нормане а затим победе и Бодина и поново га заробе.Он је додуше ускоро опет побегао али он све више пада у засенак а седиште српске државе се све више преноси у копаоничке планине где велики жупан Вукан игра тада најважнију улогу у борби српског народа против Византије..
Old March 20th, 2018 #31
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Интервју Драгоша Калајића за часопис Евр


Zvanična protiv stvarne Evrope

“Ishodi referenduma u Francuskoj i Holandiji ulivaju nadu u promene. To je jedno veliko NE globalizaciji, angloameričkom bezdušnom liberalnom kapitalizmu i imigraciji, a jedno veliko posredno DA za odbranu evropskih vrednosti i običaja, za odbranu evropske otaxbine od invazije i propasti, za očuvanje i razvoj evropskog stila života”

Za samo nekoliko proteklih godina objavio je studije Evropska ideologija i drugo izdanje knjige Rusija ustaje, dopunjeno celom jednom “knjigom u knjizi”, kao i romane ideja Poslednji Evropljani i Srpska deca carstva. Srpska ide(ologi)ja i srpsko poimanje Evrope dobili su tim knjigama preko potrebne nove putokaze, kao i osnaženja za kreativna suočavanja sa novim iskušenjima epohe.

Udruženje krajiških Srba svoju nagradu za životno delo — prelepi prsten po uzoru na srednjovekovne, ukrašen motivom rozete manastira Krka — ove godine dodelilo je njemu. Uručenje je na Vidovdan.

Uostalom, povoda i razloga za razgovor sa Dragošem Kalajićem nikada nije manjkalo, baš kao ni simbolike u činjenici da je ovo prvi intervju mesečnika Evropa NACIJA.

Vaše knjige objavljene tokom prvih godina novog milenijuma predstavljaju krunu dugogodišnjeg kritičkog sagledavanja birokratske strukture zvane Evropska Unija. Smatrate da je EU pretvorena u opasni instrument u rukama najvećih neprijatelja Evrope?

Nije potrebna velika pamet da bi se shvatilo kako je ujedinjenje evropskih nacija i država jedini put uzdizanja Evropljana iz ove nemoći, put sticanja moći neophodnih za valjane odgovore na sve veće izazove i pretnje, planetaranih razmera. Ističem tu činjenicu zato što zlonamerni ili zablesavljeni pobornici ovakve Evropske unije svako poricanje pa i najmanju sumnju u njenu valjanost neosnovano proglašavaju protivljenjem ujedinjenju, nacionalističkom uskogrudošću, populističkom sebičnošću ili, u najboljem slučaju, evroskepticizmom. Suština pitanja pred kojim stoji Evropska unija je da li ona uopšte zaslužuje svoj pridev. To pitanje bilo je prvi pokretač traganja za političkim osobenostima evropskog čoveka u areni sveta, čije sam nalaze izložio u studiji Evropska ideologija, zaključivši da je Evropska unija sušta suprotnost.

Uzmimo za primer hijerarhiju vrlina i vrednosti koju Žorž Dimezil zove ideologija trodelnosti a kakvu evropski čovek nosi u sebi hiljadama godina, od praistorije. Na vrhu su duhovne i etičke vrline te odgovarajuće ustanove i uloge, od suverena i države, do religije i sveštenstva. Sledi funkcija odbrane, dakle izvorno plemstvo, vojne i bezbednosne snage, te konačno svet plodnosti i proizvodnje, ekonomija u najširem smislu tog pojma, u službi potreba zajednice. Ta hijerarhija ukazuje i na najuputniji redosled činova stvaranja države ili saveza država, kakav nam potvrđuje i istorijsko iskustvo. Evropska unija je pak započela da se obrazuje ne od vrha, već sa dna, posve naopako, od ekonomije i zajedničkog tržišta, uzdignutog, patološki, ne samo na razinu bitnog cilja Evropske unije već i vrhunske svrhe postojanja čoveka i zajednice. S takvom naopakošću nije se moglo otići daleko a pogotovo ne uzdići sa dna ekonomskih uslovljavanja. To je kao brak iz računa, koji postoji sve dok se ne sudari s prvim svođenjem računa i krizom međusobnih sebičnosti te pohlepa.


Neophodno je takođe istaći da je takav naopaki pokret naložio i nametnuo — silom otvorenih ucena, pretnji, ali i potkupljivanja — atlantski okupator Evrope, kako bi evropske nacije i države lišio suvereniteta te ih pretvorio u svoje nemoćne sužnje. Mi se danas nalazimo skoro na kraju procesa gubitka ne samo suvereniteta već i osnovnih sredstava političkog delovanja za dobrobit nacionalnih zajednica i odgovarajućih država. Skoro sve je predato Evropskoj komisiji, vladi Evropske unije bez ikakve demokratske osnove, koja de facto sama sebe bira. Ipak, takve žrtve nisu urodile uvećanjem i jačanjem opšteg, evropskog suvereniteta i političkih moći, već sve nestaje u nekom bezdanu. Evropska unija nema ni suverenitet, ni spoljnu politiku, ni odbrambene snage, ni sredstva te moći istinske ekonomske politike za dobrobit evropskih nacija. Podređena članica Svetske trgovinske organizacije, Evropska unija je prinuđena da se odriče ne samo prava da subvencijama pomaže svoje ratare, bez kojih bi njihovi proizvodi morali biti skuplji od uvoženih iz Trećeg sveta — prava osporavanog kao oblik nelojalne konkurencije — već i prava da štiti svoje tržište.

Zauzvrat, briselska evrokratija proizvodi na desetine hiljada najčešće halucinantno besmislenih propisa i dekreta, što ciljaju da unište ogromno bogatastvo evropskih kulturnih, običajnih pa i prehrambenih razlika. Tu je i zakon koji progoni “delikt mišljenja”, na načine mnogo gore od onih koje smo upoznali pod pseudosocijalističkim sistemom.

Italijanski dnevnik Rinašita nedavno je objavio Vaš obimni ogled, naslovljen Glupa Evropa, u kome optužujete “evrokratiju”za protivevropski rasizam. Na osnovu kakvih uvida ste to zaključili?

Na osnovu mnogih, počevši od protivurečja imigracione poлitike. Pod izgovorom da Evropu treba podmladiti, da su zbog vertikalnog pada nataliteta ugroženi penzioni fondovi te nadasve da evropskoj proizvodnji nedostaje radna snaga — premda Evropska unija pati od hronične nezaposlenosti oko dvanaest odsto radno sposobnog stanovništva — evrokratija sve čini da podstiče imigraciju trećesvetskih masa očajnika. Južne granice Evrope sude facto otvorene. U maju mesecu komisija Evropskog parlamenta je besno naložila Italiji da vrati jednu grupu izbačenih, ilegalnih imigranata iz Afrike, te da ih čak i obešteti. S druge strane, državljanima novih članica iz Istočne Evrope zabranjeno je, tokom sedam godina od dana prijema, da traže posao u Evropskoj uniji. Dakle, samo za bledolike Evropljane ne važe čak ni osnovna ljudska prava.

Tome treba pridodati i otvorenu mržnju evrokrata spram hrišćanstva koju osvedočava i činjenica da nisu hteli uneti čak ni puki pomen veroispovesti ogromne većine Evropljana u Preambulu Ustava propalog na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Požurili su s tim protivhrišćanskim Ustavom kako bi otvorili put prijemu Turske, s posledicom preokreta demografske slike i svođenja Evropljana na manjinu. Glavni mediji evrokrata, od NJelt und Sontag do Corriere della Sera, već otvoreno predočavaju čitaocima kako ne treba više da brinu da li će Evropa biti hrišćanska ili islamska: tokom ovog veka postaće islamska, “samo je pitanje da li će to biti šerijetski islam, ili euroislam”.


Kako gledate na ishode referenduma o evropskom Ustavu u Francuskoj i Holandiji?

Oni nam tačno odaju ogromni raskol između zvanične, legalne, i one stvarne, jedine legitimne Evrope, između otuđenih, osionih pseudoelita, u službi tuđinskih te i protivevropskih centara moći, s jedne strane — i evropskih nacija, s druge. Svaki put kad se evrokrati usude da raspišu referendum o nekoj odluci — izgube ga. Zato i uskraćuju takav oblik izvorne, neposredne demokratije. Uostalom, već je Žak Delor priznao da Evropska unija pati od manjka demokratije. Koliko su se evrokrati uzoholili svedoči i javno hvalisnje jednog kako svi koji uđu u Evropsku uniju — postaju njihovi robovi. U svakom slučaju, ishodi referenduma ulivaju nadu u promene. To je jedno veliko ne globalizaciji, angloameričkom, bezdušnom liberalnom kapitalizmu te imigraciji, jedno veliko, posredno da za odbranu evropskih vrednosti i običaja, za odbranu evropske otaxbine od invazije i propasti, za očuvanje i razvoj evropskog stila života.

Kako Vam sad u tom kontekstu izgleda zalaganje ovdašnjih političkih elita za ulazak Srbije i Crne Gore Evropsku uniju?

Ono je bilo i ostalo velika uvreda srpskoj pameti i časti. Reč je o prozirnom nastojanju da se mahanjem takvim obećanjem skrene pažnja naroda s katastrofe koju su počinili spregom veleizdaje, lopovluka i neznanja te uputi ka novom lažnom obećanju i ludom radovanju. Govore o ulasku naše rasturene i ponižene vojske, na kolenima, u NATO — koji nije uspeo da osvoji nijedan pedalj srpske zemlje — a ne kažu koliko milijardi dolara novog zaduživanja će naš narod morati da podnese da bi platio cenu, od potpune promene naoružanja do izdržavanja sopstvenih vojnika, novih janjičara, na tuđim ratištima, u borbi protiv islamskog sveta koju bi trebalo po svaku cenu da izbegnemo i da tražimo s njim puteve saradnje.

Govore o ulasku u Evropsku uniju kao da je to pitanje dana, a i pre pomenutih referenduma zvaničnici Brisela su otvoreno predočavali da ćemo biti primljeni oko 2020. godine. Šta da radimo petnaest godina? Da sedimo skrštenih ruku i da bestidno, prosjački ili parazitski sanjamo život od socijalne pomoći, odnosno od fondova koji su već istanjeni i kojih kroz neku godinu više neće ni biti? Sad, posle referenduma, postavlja se pitanje ne samo da li će biti novih prijema već uopšte da li će Evropska unija postojati, bar u ovom, naopakom obliku.


Konačno, ovdašnji samozvani evropeisti ne pružaju odgovor na bitno pitanje: ako zjednica Srbije i Crne Gore bude primljena u Evropsku uniju — gde će već sad, na pragu Evropske unije, neobuzdano agresivna i bezobzirna, ucenjivačka i preteća Turska biti najveća demografska, politička i vojna sila — kako ćemo odbraniti zemlju od invazije miliona Turaka željnih plodne zemlje, šumskog hlada, čistih izvora vode a i lepih žena? Prema procenama Žan Pjer Rua, izloženim na stranicama pariskog L’Expressod 12. februara 2002. godine, odmah po prijemu Turske oko petnaest miliona turskih imigranata će provaliti u evropske prostore da ih naseljavaju. Prvi su na udaru Bugarska i Srbija, gde već postoje i verski uslovi, xamije i naklonjeno, muslimansko stanovništvo. Dakle, kako ćemo sprečiti poništenje plodova srpskih ustanaka, kad to posredno zahtevaju propisi Evropske unije o slobodnom kretanju roba, kapitala, usluga... i ljudi?

Samo neka teška budala ili mazohista od državnika može priželjkivati da bude član takvog društva i izvrši nacionalno i državno samoubistvo. Zato smatram da jedan od uslova da neko bude predsednik države mora biti i makar prosečna inteligencija, s odgovarajućim testiranjem, da nam se ne dogodi da predsedavaju mozgovi u zoni debiliteta. Kad bi narodi u Evropskoj uniji dobili slobodu odlučivanja — svi bi iz nje glavački izašli. Nama bi najviše odgovarao privilegovani stataus u robnoj razmeni.

Da li najbolji umovi i najviši duhovi u narodima Zapadne Evrope uviđaju opasnosti od katastrofalnih ishoda svih tih procesa i šta preduzimaju da nešto promene?

I u tom domenu vidimo ogromni raskol između lažne elite, koju na vlasti održava atlantski Levijatan (da upotrebim jednu uspelu alegoriju Karla Šmita) — i stvarne elite Evropljana, koja je gurnuta na margine i lišena pristupa medijima masovnih komunikacija te demonizovana i kriminalizovana svaki put kad uspe da probije zaveru ćutanja. Ipak, ta elita neumorno dela i priprema ono što je bitno, idejne i kulturne osnove za preporod Evrope i Evropljana, nakon predstojećeg ekonomskog sloma.

Gledajući stvari samo geometrijski, produžavajući postojeće linije kroz neku idealnu, ničim ometanu perspektivu ka horizontima budućnosti, nema nade. Ipak, naša najveća nada i uzdanica se zove upravo katastrofa o kojoj govorite. U toj prvenstveno ekonomskoj katastrofi koja neminovno predstoji, Evropljani će se probuditi iz anestezije, nadasve iz obmana Mamona, i moraće potražiti svoje, napuštene ili izdane, verodostojne osnove života. Moraće ponovo otkriti da smisao života ne počiva u dembelijskoj potrošnji, gde vlada očajanje, već u misiji i žrtvi, trudu i borbi, koji su izvori životne radosti, kako je umno uočio i dokazao nobelovac Konrad Lorenc u Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva. Tad će najbolji umovi i najviši duhovi svojim mislima i delima izvršiti uloge kojima su posvećeni.


Ipak, utisak sa (jugo)istoka Evrope je da se Zapadna Evropa već predala. Šta je u takvoj situaciji naša dužnost prema svojim narodima i otaxbinama, kao i prema Evropi kao našoj zajedničkoj otaxbini?

Vi ste potpuno u pravu: Zapadna Evropa se odavno predala na milost i nemilost atlantskom Levijatanu i njegovoj suštinski starozavetnoj ideologiji slavljenja materijalnog bogaćenja kao bitnog smisla života te pohlepe i pljačke, sebičnosti i neslobode. Ipak, u svakom zapadnoevropskom narodu imamo jedan zamašan deo snažne nacionalne samosveti i volje otpora — veličine oko jedne petine — predstavljen jedinim živim političkim pokretima, od suštinski neodegolističkog Nacionalnog fronta, do regionalističkih, poput Flamanskog bloka ili Lige Nord, što danas, u koalicionoj vladi, paradoksalno, jedina brani Italiju od globalizacije, talasa imigracije i samovolje evrokrata.

Evropskim rođacima pod senkom nakazne, lihvarske i trovačke civilizacije Zapada možemo najbolje pomoći zalažući se za veliku evropsku alternativu, za svekoliki savez sa Rusijom i ostalim pravoslavnim zemljama. Uostalom, sad je došao na nas red da preuzmemo vođstvo na velikom maršu Evropljana, od praistorije ka nadistoriji.

Sudeći i po Vašim novim delima, oči nade u veliki preokret i evropski protivpokret usmerene su ka Rusiji?

Vidite, da bi Evropska unija zaslužila svoj pridev ona se mora, pored ostalog ali prvenstveno osloboditi sužanjstva atlantskom Levijatanu i Mamonu, mora postati doista suverena i nezavisna, neuslovljiva i u svakom pogledu samodovoljna, silna i moćna. Takav cilj ona može postići samo u višestranoj simbiozi sa Rusijom, koja bi pružila sve ono što danas nedostaje, od vanrednih kulturnih, intelektualnih i duševnih snaga, preko potpune vojne bezbednosti, do energetske i sirovinske nezavisnosti te ogromnog tržišta evroazijskih razmera. Tada bi Evropska unija i Rusija, tako udruženi, mogli pomoći ostalom svetu i spasti ga od najgoreg, lihvarskog kolonijalizma, eufemistički zvanog dužnička ekonomija, što svuda proizvodi bedu i glad, pokrećući mase očajnika ka evropskim obalama iluzija.

Sadašnja srpska politička klasa kao da je potpuno gluva i slepa za ove epohalne izazove i izložene argumente. Šta je uzrok: neznanje, nedoraslost, kompleks niže vrednosti prema strancima, nakaradna selekcija, ili pak svesna zlonamernost, teški oblici kvareži, izdaja?

Sve što ste nabrojali. Dužnost je patriotskih snaga da smelo spoznaju razmere katastrofe u kojoj se nalazimo te da pristupe velikom okupljanju stvarnih elita iz otaxbine i rasejanja, radi stvaranja programa nacionalnog spasa i preduzimanja opšteg uzdizanja. Kasno je ali nije prekasno za veliko uspravljanje iz ruševina. U tom domenu posebnu odgovornost upravo svojom veličinom i organizovanošću ima Srpska radikalna stranka.

Nažalost, umesto da priređuje naučne skupove posvećene spasu Srbije, ona ih priređuje u znak infantilno tragikomičnih izraza vernosti svom haškom optuženiku, koga bi najlakše i najbrže oslobodio osnovani zahtev branitelja da bude podvrgnut psihijatrijskom ispitivanju, što bi izvesno utvrdilo njegovu neuračunljivost, od koje, uostalom, pate i neki ovdašnji zvaničnici, počevši od kuma pomenutog.

Umesto da se sva baci pogledima i delovanjima ka očekivanom i ne tako dalekom horizontu budućnosti preuzmanja vođstva, predvodeći veliki pokret preporoda, Srpska radikalna stranka se jalovo iscrpljuje u smicalicama jednog duboko kompromitovanog kvazipolitičkog, pseudoparlamentarnog i izvesno protivdemokratskog sistema, poklanjajući mu tako neopravdani legitimitet. Zar čelnici Srpske radikalne stranke ne vide da na taj način nepotrebno preuzimaju deo bar moralne odgovornosti za izdaju i slom, umesto da se otrgnu iz tog brloga i preuzmu vođstvo velikog narodnog gneva protiv nedostojnih predstavnika?


Izvesno je da se jedna od najvažnijih evropskih bitaka vodi na polju kulture, obrazovanja i vaspitanja mladih naraštaja?

To je najvažnija evropska bitka. Već tokom Drugog svetskog rata, američki geopolitičar Nikolas Spajksmen utvrdio je da se ogromna, svetska premoć Evropljana sastoji u njihovoj pameti, u sistemu vaspitanja i obrazovanja. Bio je to znak okupatoru da Evropljane liši te prednosti i od 1945. godine započeo je proces razaranja evropskog obrazovnog sistema — što je stvarao slobodne i samomisleće ličnosti, umesto majmune — počevši od progona latinskog i starogrčkog jezika, filosofije i etike te klasične muzike i istinskog, takođe klasičnog likovnog vaspitanja, zamenjenog idolatrijom dečijeg crteža, odnosno nasilnim produženjem infantilne neukosti. Glavni cilj atlantskih pokretača studentske revolucije 1968. bili su upravo ostaci evropskog visokoškolskog sistema.

Sad vidimo učinke: mase mladih podljudi, koji ne znaju ništa, niti razumeju išta, i čiji je jezik toliko osiromašen i izopačen da su im posledično i osećanja te misli jednako zakržljali. Umesto da na pitanja odgovaraju, usmeno ili pismeno, javno i iscrpno, kao nekad, oni ćutke zaokružuju jedan od tri moguća odgovora, kao na tv-kvizovima, obično se uzadajući u sreću. U takvim uslovima dužnost roditelja je da zamene naopako školovanje a dužnost iole samosvesnih učenika je da preduzmu samoobrazovanje, kao što je to činilo moje pokolenje, odbijajući komunističku indoktrinaciju, što osvedočavaju i mnoge stranice romana Srpska deca carstva.

Valja pre svega znati da nema istinskog obrazovanja bez znanja nekog od velikih jezika — poput nemačkog ili francuskog, italijanskog ili španskog — koji raspolažu i prevodima bitnih dela.

Sudbina je našem srpskom pokolenju namenila da krajem drugog milenijuma budemo poslednji herojski branioci Evrope, sami i oklevetani, a zatim da svojim privremenim porazom izmerimo dubinu pada lažne Evrope. Kakve kapitale i pouke bi trebalo da iznesemo iz tog strašnog kaljenja, za borbe koje tek predstoje ili su u toku?

Neophodno je, pre svega, istaći kako srpski narod nije doživeo privremeni poraz od svojih neprijatelja već od sprege sopstvene malodušnosti, razočaranosti i lakovernosti, ispoljene kobnog 5. oktobra 2000. godine. To ukazuje da je naša nacionalna svest sačinjena od osećanja, koja su, kao i sva, povodljiva i promenljiva. Nedostaje nam unutrašnja, ideološka kičma i građa, sposobna da nas održi postojanim čak i kada osećanja splasnu. I zato sam napisao Evropsku ideologiju. Nažalost, na polju političkih izbora vanredno su retke prilike onih između dobra i zla. Uglavnom se pružaju izbori između većeg i manjeg zla. Sistem pre 5. oktobra bio je neuporedivo manje zlo od onog koje je potom zavladalo.

Tokom herojskih devedesetih, mi smo stekli vanredne kapitale znanja, samospoznaje i samopoštovanja. Oni koji su imali neke iluzije o modernoj civilizaciji Zapada — sagoreli su ih. Mi sad znamo da smo sposobni za najveće podvige. Vratili smo dugove onima kojih nema i pružili ogromni kapital ponosa onima kojih još nema. Uspeli smo da odolimo opsadi i napadu sila nemerljivih, odnosno najveće sile sveta. Upravo neprijateljstvo te sile senilnog varvarstva otkriva nam, posredno, da u sebi nosimo vrline i vrednosti koje će biti osnova evropskog preporoda, izgradnje istinskog saveza Evropljana, od Rejkavika do Vladivostoka.

Poznato je da u svom delotvornom pesimizmu i herojskom realizmu akcije nikada ne očajavate već se hrabro borite za rešenja. Kakva rešenja za Srbiju i Evropu predviđate?

Onaj koji očajava pomaže neprijtelju da ga pobedi. A rešenje je samo jedno i zove se Rusija. •

Veliki uokvireni boks


Bande i producenti

Kako ste doživeli prikazivanje video-zapisa streljanja muslimanskih zarobljenika u Srebrenici?

Teško, mučno, užasno, kao i svaki prizor vrhunskog nečoveštva. Teško mi je bilo videti i zluradu euforiju vladajuće klase, koja je u tome videla krunski dokaz svog ruženja i klevetanja srpske borbe. Kao da je iko ikada poricao da su neke paravojne jedinice ili bande činile ratne zločine, kakvih je imao i ima, nažalost, neizbežno, svaki pa i naš rat. Još je besramnije što je u tome čak zvanično i zlurado viđen nekakav dokaz protiv predsednika Karaxića i generala Mladića. Nedostojni predsednik države čak je ukazao puno poverenje jednostranom, neprijateljskom, dakle pristrasnom izveštaju o Srebrenici, kao da mi ne znamo da ga je vlada Republike Srpske prihvatila pod silnim pritiscima, ucenama i pretnjama, kao što se pod istom silom, prethodno, svojeručnim potpisima, lišila šest od devet elemenata suvereniteta, stečenih nečuvenim ratnim žrtvama i potvrđenih Dejtonskim sporazumom.

Za mene je taj video-zapis, a prima vista, upravo sušta suprotnost onog što tvrde srbofobi na vlasti. To je krunski dokaz da su nalogodavci zločina paravojnih formacija u Srebrenici obaveštajne službe NATO-a, kojima je su bili preko potrebni takvi povodi za vojnu, bombardersku intervenciju, koja je odmah usledila. Očigledno je da bitni cilj tog zločina nije toliko masakr zarobljenika već snimanje masakra, dakle dokumentovanje zločina. Na to ukazuje i dijalog između snimatelja i komandanta bande, u kojem ga prvi požuruje, jer su mu baterije pri kraju, dok ga zlikovac uverava da će sve biti počinjeno na vreme. Da ima u ovom svetu nekog ludaka sposobnog da tako nešto počini samo da bi to snimio zbog svog hira i užitka — to je moguće, ali da ih toliko bude na jednom mestu i u jednom času, voljni da sami pribave i nekom predaju dokaze svog zločinstva te tako potpišu optužnicu protiv sebe — to je nemoguće. Činjenica da ubice ne kriju svoja lica već ih spokojno pokazuju tv-objektivu svedoči da su imali apsolutno poverenje u obećanja stranih nalogodavaca i platiša tog video-zapisa da će biti “pokriveni” i zaštićeni od svake istrage.

Uostalom, već je prvi osuđeni pred Haškim pseudotribunalom za zločine u Srebrenici, Hrvat Dražen Erdemović, pripadnik jedne paravojne jedinice, pod zakletvom izjavio kako su od Vrhovne komande Vojske Republike Srpske bili dobili naredbu da se prema zarobljenicima ophode prema pravilima Ženevske konvencije, dok se njihov komandant — za koga se potom ispostavilo da je agent jedne neprijateljske obaveštajne službe — na to nije obazirao.

Ne mogu da shvatim kako ni prvaci patriotskih snaga ne vide da taj video-zapis optužuje strane obaveštajne službe. Gde im je pamet? Zar su toliko zaglupeli i obnevideli?

Srebrenica iziskuje nepristrasno istraživanje međunarodnog skupa stručnjaka, u kome bi trebalo da budu i muslimanski te srpski. To istraživanje valja da obuhvati ne samo jedan, kobni dan, već tri krvave godine te enklave, koja nije bila razoružana, kako je nalagao sporazum. Mir i suživot moraju počivati na istini, a sve što se čini oko Srebrenice meni liči na nastojanje da se veštački i zlonamerno hrani muslimansko zlopamćenje i osvetoljublje te stvaraju uslovi za obnovu sukoba. •
Old March 20th, 2018 #32
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Вожд Карађорђе

Православни витез

Заклетва Карађорђевих војника

"Заклињемо се именом Бога Оца, Сина и Светога Духа, Пресвете Тројице, Једнога Бога и Пречисте Богородице, Свим Светим и Великомучеником Георгијем и Часним крстом, да ћемо нашему Благотворноме вођи и заповеднику Србије, Врховној Власти, нашим Војводама и осталој Господи капетанима и подофицирима верни и покорни бити, њихове заповеди и налоге тачно испуњавати, Државу и Домовину у сваком случају заштићивати, наше заставе чувати, а топове ни у ком случају не остављати. Друг Другу веран бити и један другог бранити. У сваком случају службу и дању и ноћу верно одржавати и никада ни у какав преступ или неверство ступати. Тако нам Бог помогао."

Владика Николај Велимировић
— Неколико одлика Вожда Карађорђа —
Карађорђева побожност
,,Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве” пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар І послао му је сабљу са натписом: ,,браниоцу православне вере и отечества”. Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио ,,ако Бог да и Боже помози”. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару. Били гости или небили, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе - благодарење Богу.
Једном свом војводи писао је Карађорђе ,,да, свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи победили и сатрли”.
Кадаје 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу ,,над непријатељем рода Славјанскога”, а уз то још и молитва Богу ,,да престане киша којаје у то доба падала”. У време Устанка народ је говорио да се бори „за крст часни и слободу златну". И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском владици Петру i Светом, каже он, какоје српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире". На другом месту он вели, „боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш — дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осужден бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи". Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу:
„Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествије твоје. Амин."
Уједној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном „ко не буде хтео онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свеће му палити".
Свештеницима и калуђерима Карађорђеје ода вао велико поштовање. Много је волео проту Ата насија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. — Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где имје црква, и они му покажу једну колибу. Карађррђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје, куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.

Карађорђева речитост

Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. док је он успешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије „онога пса — Родофиникина". Кад је на обали Саве видео огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Ондаје почео саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:
„Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружије. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама."
Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.
Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Клеоповом пирамидом у Мисиру: „Четрдесет векова гледају у вас, војници"!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки вожд српски хтео својим речима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна, овде речитост правде Божсте.

Карађорђева скромвост
Пише апостол Павле наједном месту: „Држим све да су трице само да Христа добијем" (Филип. 3, 8). Велики људи су прожети или „занети", једном једином великом идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав — велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја — ослобођење српског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењује мислио дан и ноћ, на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и споредно. Руском посланику Пауличију јасноје он изрекао своју идеологију. „Упамтите добро, рекао ј е Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу". Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки. Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио „за блесак и величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире, изношени гуњац и познату црну шубару". Познат је овај случај:
После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у војни стан гдеје био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе српске биди су одевени у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи, тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама а на Карађорђа нису се ни обазирали. Упитају Турци: — А где је бег Црни Ђорђе?
На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му нису поверовали мислећи даје тај прости сељак послужитељ код српских војвода и да се он шали са њима.. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име њихово: „поздраве бег Ђорђа!"
Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. на све остало он се није обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале — газда Младен и газда Милоје — катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни узроци који су произвели и друге две катастрофе у српској историји: косовску и југословенску.
Карађорђев ратни морал

Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и поштење, он га је дао обесити. Кад су неки српски ратници по освојењу Беграда стали убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане, После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба одмах обесе.
О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим баш ти многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године 1804.

Срби победе Турке на Руднику, тврђави чувеног злотвора Сали аге, званог ,,Руднички бик". Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем, да им се ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. „Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већје наредио, да се испрате за Ужице и Чачак", који су још били под турском влашћу.
По освојењу Београда Карађорђе је показао „крајње човекољубље према предатим Турцима и њиховој чељади". Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб; многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.
У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и девојака. „Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на.частан начин отпусти их и преда Турцима".
У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе хоће да га зато ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева, Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: „Син за дела оца не одговара".
Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оста.вити слободу неборцима, не дирати част и образ женскиња — то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио је у ратовима — Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобојним ратовима за минулих сто и педесет година.

Србобран, 1955. године
Old March 20th, 2018 #33
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Научни археолошки налази о азијатском по

Археолошка сведочанства о пореклу Албанаца и потомцима Илира
Ђорђе Јанковић

Излагање са стручно-научног скупа „Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца“, Српска академија наука и уметности, Београд, 21. јуна 2007. Објављено у зборнику радова „Албанци лажни Илири“, Пешић и синови, Београд 2007.
Методолошки приступ археолошком проучавању порекла неког народа, у овом случају Албанаца, може бити двојак. Са једне стране, можемо неспорне особине културе народа, које се огледају у материјалној култури, пратити у прошлост, и тако установити историју и порекло тог народа. Са друге стране, може се проучавати култура области, без унапред одређеног циља, одређивањем њених особина кроз време, и потом тако добијене особености тла приписати једном или различитим етносима. У случају савремених Албанаца, што год се под тим етнонимом подразумевало, у проучавању њиховог порекла, пошло се другим путевима, са намером да се у више фаза докаже жељено. Циљ је да се покаже да Словенима (односно православним Србима) није место на Јадрану, и због тога се доказује да су ту одувек живели Албанци. За постизање тог циља искоришћена је и археологија. Прво је требало доказати да су Албанци потомци Илира, а потом да су и потомци Дарданаца, што претпоставља и наредну фазу, у којој ће бити само потомци Дарданаца, а који се ипак упадљиво разликују од Илира. За доказивање тих теза користе се филолошка грађа, историјски подаци и археолошка грађа, погрешно и лажно протумачени. Да би се археологијом доказао континуитет, искоришћена је Комани Кроја култура, наводна веза између Илира и савремених Албанаца.
Први археолошки радови на проучавању наводне прошлости Албанаца, који су их повезали са Илирима, покренути су из Аустрије и од научника римокатоличких кругова. Константин Јиречек је видео Словене као досељенике, земљораднике који су заузели жупске пределе, пред којима се домороци склањају у планине, а међу њима и преци Албанаца; међутим, изворно подручје Срба неочекивано налази у планинама између Ибра и Дрине (Јиречек 1952: 67). За археолошки доказ те тезе искоришћена је Комани Кроја култура, о којој прве радове, на основу налаза у Команију на Дриму, објављују 1900-1902. Трегер, Дегран, Реинах и Ипен, а затим Ипен 1907, Нопча 1910. и Уголини 1927. (Поповић 1988: 329-337). После другог светског рата албански археолози почињу обимнија истраживања других гробаља ове културе и користе их за даље доказивање да су они потомци Илира.
Култура названа Комани Кроја, или Коман, Комани, позната је искључиво по гробљима, распоређеним у троуглу између Охридског језера, Скадарског језера и Крфа. Та су гробља обично смештена уз утврђења (Комани, Сард, Љеш, Кроја, итд.). Особена су по богатом инвентару (накит, делови ношње, ратничка опрема), некад датованом у 7-8. столеће. Само у једном случају такво гробље забележено је на црквишту рановизантијског доба – на храму Светог Еразма код Охрида (Маленко 1976: 221-234). То гробље, донекле другачије оријентисано од рушевина цркве, оштетило је зидове храма. Значи, постоји велики дисконтинуитет између храма срушеног око 600. године, и становништва које ту оснива гробље, а да не зна за зидове базилике ни њихову оријентацију. У Сарду код Скадра спроведена су истраживања и гробља у подножју града и самог града, која су делимично објављена. Из утврђења су објављени налази металних предмета Комани Кроја културе, и само један уломак грнчарије - део истовременог лонца словенске израде (Komata 1980: Т. 4). Из Кроје, Љеша, Букела и других места са гробљима Комани Кроја културе, нема објављених налаза грнчарије. Било би природно да неком гробљу одговара насеље, унутар града или у смештено негде у близини, а уобичајен и најбројнији налаз из насеља је грнчарија. Необично је да нису спроведена ископавања „Каљаје Далмачес“ у Команију, утврђења поред кога је истраживано епонимно гробље. Пошто нема података о насеобинским налазима Комани Кроја културе, осим поменутог изузетка, очигледно је реч о намерном сакривању података. Разлог је јасан: грнчарија, као примерак из Сарда, показује словенско становништво. На „Градишту“ у Симици (јужна Албанија) нађена је словенска грнчарија и накит 8-11. столећа, али ту гробље није истраживано (Karaiskaj 1976: Т. 10-11, 16). Тиме се открива метод манипулисања археолошким чињеницама – бира се шта ће бити ископавано, бирају се информације које ће бити објављене, а то су оне које се могу искористити за политичке сврхе, док се остале сакривају.
Ове злоупотребе могу бити само привремене, до утврђивања стварних чињеница, на независан начин. У овом смислу је занимљив пример угледног немачког научника Ј. Вернера, који је пишући о налазу златних предмета из Врапа код Елбасана, установио да он не може бити старији од 8. столећа, судећи по аналогијама из Паноније, али га је ипак повезао са бугарским вођом Кувером, који је живео у другој половини 7. столећа (Werner 1983). Захваљујући потпуно независним истраживањима, пре свега у Панонији и степама између Црног мора и Каспијског језера, данас се Комани Кроја култура може поуздано датовати у 9. столеће и повезати са Црвеним Хрватима (Јанковић 2007: 186-209). Наиме, неки предмети особени за ову културу добро су познати и датовани на наведеним подручјима, где су проналажени у претежно номадском окружењу Алана, Бугара, Хазара, Авара, као и Словена. Неке особине Комани Кроја културе повезују је са установљеним особинама Старохрвата у Далмацији (Белошевић 1980: 92-93; Милошевић 1995). То, као и писани подаци, недвосмислено упућује да Комани Кроја култура припада Црвеним Хрватима, племену досељеном на просторе између Охридског и Скадарског језера око краја 8. - почетка 9. столећа. Та култура је угашена приликом бугарског освајања предела између Охрида и Скадра, а у залеђу Драча. Аналогије за ту културу налазе се изван Балканског полуострва и код Старохрвата. Према томе, ова култура, која нема корене на тлу на коме се образовала, не може бити доказ сродности Илира и Албанаца, већ доказује да су преци Албанаца досељени после 9. столећа.
За сада је скоро немогуће проучавати прошлост Албанаца археолошким методама, јер готово да нема таквих података о њима. То није необично, зато што су данашњи Албанци мешавина различитих етничких компоненти, односно различитих култура. Они који су дали име овој новој нацији, забележени су први пут тек у 11. столећу, под етнонимима Албани и Арбани (Ферјанчић 1988). Они су били досељени сточари и зато су археолошки тешко препознатљиви – нису познати по трајним насељима ни занатској производњи; требало би тражити њихова гробља у планинским пределима. Сточари ранијих епоха, као Хунобугари или угарско племе, нису забележени по сопственој грнчарској производњи, која је најчешћи археолошки налаз у насељима, већ по гробљима и гробном инвентару, којима се могу пратити њихове сеобе изван матичног простора. Писани извори и језик указују на разнородно порекло албанских племена, међу којима исходиште најзначајнијих Арбана (Шиптара) и Мирдита – Мардаита треба тражити у предњој Азији, од Кавказа до Сирије. За сада постоји само један археолошки налаз на подручју Албаније, који одудара од општих словенских особина југоисточне Европе и упућује на азијско порекло. То је гробни налаз 9-11. столећа из долине Војуше, представљен особеним наушницама, које осим лоптастих привеска на ваљкастом носачу, имају сличну јагоду бочно додату на карику (Bodinaku 1983: Т. 2. 11-12). Околност да су ти гробови укопани у тумуле из Бронзаног доба, искоришћена је да се доказује континуитет са Илирима од преисторије, а гробље је приписано Арбанима, јер се разликује од (старије) Комани Кроја културе (што би наводно значило да она припада Мирдитима?). Тај накит још нема аналогија на Балканском полуострву. Зато мислим да је то гробље за сада једини и најстарији археолошки траг неког албанског племена, из 11. столећа, који су се у овим гробљима сахрањивали заједно са ту раније настањеним Словенима. Значи, за сада је једини исправни пут у истраживању порекла Албанаца трагање за гробљима сличних особина. Наравно, те особености се нису могле дуго одржати, уколико са досељеницима нису стигле и занатлије које су носиле материјалну производњу, што је мало вероватно. Треба претпоставити да се само прва генерација досељеника може препознати по донетој материјалној култури, док су наредне прихватиле производе подручја у које су се доселили. Свакако да би се могле истраживати и особине духовне културе народа који се проучава, као што су стан, начин спремања хране, погребни обичаји и слично, али то су много сложенија истраживања за која код Албанаца, за сада, нема услова.
Од 1945. почиње пропаганда да су и Метохија и Косово биле илирске области, према томе и албанске, јер је под окриљем фашистичких сила, Италије и Немачке, први пут обликована Велика Албанија. Тада је већ пропагандно био утврђен став да су Албанци потомци Илира. Зато је језгро Илира тражено само у северној Албанији и Црној Гори, упркос томе што је археолошка наука и тог доба и наших дана располагала доказима да се матично илирско подручје налази на динарском простору. Уследиле су расправе о Дарданији, која се у римско доба простирала у данашњој јужној Србији и северном делу Републике Македоније; да би се добио простор за данашње Косоваре, у Дарданију је укључена и Метохија, а Дарданци су проглашени за Илире. Старо Хвосно, данашња Метохија, од Албанаца прозвана Дукађин, географски је повезана са западом, са јадранским сливом, а не са црноморским сливом, као Косово. Географски и археолошки апсурдно, из пропагандно политичких разлога, две различите старе културно историјске области су повезане у једну. Део Далмације је припојен Дарданији, која је некада била у саставу римске Горње Мезије (а она је обухватала цео слив Мораве), не би ли се Косовари, као наводни потомци Илира, историјски утемељили на туђој земљи. Проглашавање новонасталих Косовара од Албанаца насељених на Косово у двадесетом столећу, за потомке Дарданаца, има дугорочан циљ. Као што је то зацртао још К. Јирачек, а данас подстакао Н. Малколм (1998: 28-41), Дарданија је била и после наводног насељавања Словена настањена домороцима, прецима Влаха и Албанаца, а онда је, од 12. столећа, освајају Срби под Немањићима.*
Насупрот овој пропагандној делатности у области археологије, подржаваној и усмераваној од стране албанских ментора, стоје објективне, проверљиве археолошке чињенице. Данас може много тога поузданог да се утврди о археологији подручја Метохије и Косова, где су без успеха тражени докази о пореклу Косовара од Илира, а спречавана истраживања 6-12. столећа, несумњиво словенске епохе. На симпозијуму „Илири и Албанци“ одржаном у САНУ 1988, изнете су озбиљне, богато документоване студије по овим питањима. Данас се оне у извесној мери могу допунити новим објављеним археолошким подацима. Ту пре свега мислим на каталог изложбе Археолошко благо Косова и Метохије одржане у САНУ 1998. Поред тога располажемо савременим тумачењима, заснованим на новим или давно објављеним археолошким подацима.
М. Гарашанин је претпоставио да се порекло Илира може видети у Цетинској култури (1988: 22-26). То је енеолитска или бронзанодобна култура, раширена дуж јадранског приморја, са границама у унутрашњости приближно на правцу Елбасан – Пљевља – Сарајево – Шипово – Нин. Препознатљива је по тумулима са биритуалним сахрањивањем и обредно ломљеном грнчаријом посебног украса. Овај обред сахрањивања може се пратити на истом подручју до првих столећа наше ере. Разбијање посуда коришћених за погребни обред особено је за Словене (тризна). За овим слојем уследило би, по М. Гарашанину, насељавање носиоца културе поља са урнама, пре свега на западу динарске области и у сливу Мораве, тако да долази до мешања становништва различитих погребних обреда. У Бронзаном добу образује се Брњичка култура, особена за Косово, југоисточну Србију у северну Македонију, односно за будуће подручје Дарданаца (Љуци 1998; Тасић 1998: 152-158). За њу је особено спаљивање покојника и њихово сахрањивање у урнама, а ретки су сахрањени покојници. У Метохији је обрнуто, преовлађује сахрањивање покојника у Бронзаном добу, али се мисли да је и то подручје Брњичке културе.
У Старијем гвозденом добу М. Гарашанин (1988: 27-72, карте 2 и 4) издваја ужу област искључиве употребе тумула, коју приписује Гласиначкој култури, и чини се „правим“ Илирима (између река Мати, Ибра, Јадра, Неретве и Јадрана). Међутим, данас знамо да и на том подручју има сахрањивања у пољима са урнама, што показује да нема разлога за раздвајање овог подручја од оног западног. Тиме се ни земља Илира не може раздвојити од западних области, у којима је чешће спаљивање покојника и њихово сахрањивање у такозваним пољима са урнама. Поред тога, није убедљиво укључивање јужне Албаније у изворну илирску област на основу ретких тумула, јер су тумули изузетна појава и на Косову. Н. Тасић сматра да се Илири, наглашене сточарске привреде, шире на Метохију од 6. столећа старе ере, а донекле и на Косово које држе Дарданци; њихове културе се упадљиво разликују (1998: 162-224).
За питање територија Илира и Дарданаца нарочито је важно Млађе гвоздено доба, јер је то епоха о којој располажемо и писаним подацима. На жалост, за Косово и Метохију не располажемо синтезама о истовременој археолошкој култури подручја, већ само о грчкој керамици (Паровић – Пешикан 1998), што је необично. Расправе се још увек воде око питања да ли су Илири настањивали мање више сав простор између Јадрана и Дунава, или је само њихово име раширено са матичног подручја до Дунава, од стране римске администрације?. Ни М. Гарашанин се није дуже задржао на анализи краја гвозденог доба, односно последњим столећима пре Христа. Он је видео границу Илира и Дарданаца између Метохије и Косова (1988: 74-75), мада је некада заступао став да су Дарданци несумњиво Илири (1964: 149). Ф. Папазоглу је сматрала да су Дарданци Илири, који су у историјском добу претрпели снажан трачки утицај са истока (1988: 161-208), а да је Метохија била део провинције Горње Мезије односно Дарданије, на основу римских натписа (1969: 148-151). Питање Дарданаца, које тек треба решити, ипак је у рукама археолога.
Особености материјалне културе показују да се заиста подручје од Јадрана до Дунава повезује неким сличним особинама, на пример запонима са осмоликим петљама из Млађег гвозденог доба. Тако је било и у време доминације Келта, до римске окупације, мада су и разлике очигледне – у Панонској низији примењују се углавном равна гробља са урнама, а на динарском простору упадљиво је сахрањивање под хумкама. Да се култура тих простора може повезати са Словенима, показала је још 1981. К. В. Каспарова. Она је установила да је у Зарубињецкој култури присутан јак утицај са панонског и динарског простора, на основу неких предмета, пре свега запона. Зарубињецка култура настаје око краја 3. столећа пре Христа као нова појава у Подњепровљу и Полесју. Око краја 2. столећа прераста у Кијевску културу 3-5. столећа, несумњиво словенску (носиоци Кијевске културе потом долазе у српско Потисје у време Хуна). Откриће К. В. Каспарове употпунила су истраживања П. Поповића, који је показао да се „копљасти“ запони, особени за Илире у 3-2. столећу од Белог Подримља преко Сарајева до западне Неретве, појављују на подручју од Уне на западу преко Посавине и српског Подунавља до Тимока на истоку, у 2-1. столећу, одакле стижу до Дњепра (1994, 1999: 48); тамо су постали препознатљива особеност Зарубињецке културе. То неспорно доказује да је становништво предримског Илирика учествовало у образовању словенских култура, односно у етногенези Словена.
Није без значаја ни околност да се у исто време, од 2-1. столећа пре Христа, на северним ободима Паноније и обронцима Карпата појављују гробља спаљених покојника под хумкама, негде заједно са „равним“ гробљима, као у Земплину, гробљу касног 1. с. е. – 2. ст. н. е. (Budinský-Krička и Lamiová-Scmiedlová 1990). Затим се у горњем Потисју, на Карпатима и горњем токовима Сирета, Прута и Дњестра, образује култура Карпатских кургана (надгробних хумки), која ће трајати до Хуна. У свом том подручју и временском распону, грнчарија делом показује особине трачког простора, обично приписиваног Дачанима и Гетима, али који се може повезати и са Дарданцима и са Скордисцима. Међутим, примена хумки и неки предмети указују на илирска подручја. На основу неких облика грнчарије, положаја насеља, изгледа станишта и других појава сличних млађим културама истог тла, сматра се да је ова Култура карпатских кургана Словенска. Исти предели Карпата су потоње и садашње подручје Бојка, одакле се, по Константину Порфирогениту, Срби досељавају у Византију у време цара Ираклија. За сада су најстарије издвојене археолошке особине Срба громиле 4. столећа, погребне обредне хумке (Јанковић 1998: 130-132). И док археолошке особине Срба одговарају наследницима Цетинске културе на илирском простору, Зарубињецка култура, у којој се примењују „равна“ гробља, један је од наследника Културе поља са урнама Подунавља, која се из Паноније раширила на друга европска подручја. Кроз погреб на простору који се приписује Илирима, у најширем смислу, видимо две сложене традиције, у којима се примењује спаљивање и сахрањивање, које су се у извесној мери прожимају. Зато археолошко одређивање етнонима „Илир“ мора за сада остати отворено. Али обе ове етничке компоненте археолошких култура динарског подручја, које се овако или онако повезују са Илирима, несумњиво учествују у етногенези Срба и Словена.
Повод за повлачење неких носиоца археолошких особина Илира преко Дунава до Дњепра током 3-1. столећа пре Христа, могу бити само келтски и римски напади. Келти пустоше илирска подручја у Посавини и Подунављу у 4-3. столећу. Од 3-2. столећа Римљани постепено освајају прво јадранско приобаље, а затим и унутрашњост динарског простора, и завршавају покоравање илирских области до Дунава око смене ера. После Панонског устанка 6-9. г., Римљани су десетковали побуњено становништво. То су били разлози да се део такозваних Илира исели на север. Сточари, са којима се обично повезују тумули, исељавају се прво у побрђа на северу Паноније, сличне пределима са јужне стране Саве. Затим се повлаче на више карпатске превоје, вероватно због насељавања Сармата у Потисју и ширења германских племена са запада. Земљорадници, са којима се обично повезују „равна“ гробља, одселили су се још даље, у Подњепровље, вероватно у више сеоба и различитим правцима.
Зато треба преиспитати раширен став о насељавању Словена на Балканско полуострво у 6-7. столећу. Наиме, због заједничког словенског етнонима, први пут забележеног у 5. столећу, наметано је схватање да су Словени нова етничка творевина. Овде се не могу упуштати у сложена збивања током Велике сеобе народа, али се могу осврнути на неке лако проверљиве археолошке чињенице, које на очигледан начин показују да не треба олако прихватати уобичајена тумачења писаних извора. Прво, истражено је више налазишта 4-5. столећа на динарском простору, која су са једне стране словенских особина, а са друге стране се могу повезати са домороцима, тзв. Илирима. То су обредне громиле из Ресановаца и Црљивице, можда и околине Коњица, подизане умрлим, вид култа предака, уобичајен код Срба до 12. столећа. Оне се ослањају садржајем и датовањем на сличне тумуле римског доба, са претпостављеним сахрањивањем над хумком (Јовановић 1984: 73-78, 88-97). Друга врста сведочанства је насеље настало на римској вили код Вишеграда, срушеној у хунско-германској најезди, са грнчаријом која садржи особине и словенских култура изван римских простора и особине аутохтоне, илирске грнчарије (Чремошник 1970). Произилази да су досељеници, Словени, културно сродни домороцима који нису били романизовани. Постоји још читав низ археолошких сведочанстава о сеоском становништву Мезије, Паноније и Далмације које примењује старе погребне обичаје, традиционална станишта и грнчарију, односно које није било романизовано до Велике сеобе народа, када су Латини углавном напустили ове пределе.
Друга фаза Велике сеобе народа одиграла се у 6. столећу, да би се наводно завршила насељавањем Хрвата и Срба у време цара Ираклија. Право светло на ова збивања баца околност да су у низу византијских тврђава нађени уломци словенске грнчарије из времена пре њиховог напуштања или уништења, а уз њих и гробови хришћански сахрањених Словенки. Скелети сахрањених монаха 6-17. столећа у манастиру Тврдошу код Требиња, међу којима и они херцеговачких митрополита, припадају динарском антрополошком типу (Микић 2001), а не може бити сумње да су они били Срби. У Царичином Граду код Лебана, где се налазило седиште архиепископије Северног Илирика, нађен је словенски женски накит позног 6. столећа, као и грнчарија, који указују да су тада најмање половину становништва овог престоног византијског града могли сачињавати Словени (Dј. Janković 2004: 47-48). Оваквих примера има још. Зато је јасно да су топониме римског доба, као што су Скупи – Скопље и Наис - Ниш сачували Словени (Срби), а не Власи или Албанци, како је претпоставио К. Јиречек.
Овде још треба подсетити на археолошка сведочанства о добу 9-12. столећа на Косову и у Метохији, где се данас шире Албанци, тврдећи да су ту аутохтони, иако су постали већинско становништво на том простору погромом Срба и под притиском великих сила. Археологија располаже подацима о неколико истраживаних гробаља са пратећим инвентаром (накитом) и више цркава. Несумњиво српској култури припадају громиле под Шаром, које се морају врло широко датовати између 6. и 9. столећа (Јанковић 1998: 20-21). Деветом столећу припадају наушнице из уништених гробова Чечана код Вучитрна (Jovanović 1977), као и део крчага са глагољским записом из истог града (Томовић 1991: 5-12). Наушнице са средишњом лунулом између три јагоде из Чечана делују као особене за српско златарство. Оне су нађене и у гробљу у Матичану код Приштине из 10-11. столећа (Jovanović и Vuksanović 1981). Најстарије средњевековне цркве су Светих Апостола у Пећкој Патријаршији (Чанак – Медић 1995: 24-29), саграђена вероватно у 7. столећу, можда на старијим темељима, и Студеница Хвостанска, где је на срушеној базилици рановизантијског манастира подигнута нова црква у 7-8. столећу (Јанковић 2007: 130-137). Оне по типу основе одговарају градитељству Далмације, што показује да је Метохија била у саставу тадашње српске државе. Млађе су цркве Света Три Јерарха у Дечанима, Богородица Љевишка и базилика у Сочаници, које се могу повезати са добом бугарске власти у 9-10. столећу, а свакако са успостављањем архиепископије која је била под бугарским патријархом до 971. године (Јанковић 2004б; 2007: 220-225). Упадљиво је да су под Немањићима старе цркве у Метохији обнављане, а на Косову су изнова грађене. Тако су у Метохији обновљени епископски храм Богородице Љевишке у првобитном обиму, у Дечанима је поред храма Света Три Јерарха саграђен велелепни манастир (на старом црквишту?), у Студеници Хвостанској је успостављена епископија уз стари храм, а у Светим Апостолима у Пећи, где је абдицирао велики жупан Стефан Немања, успостављено је седиште архиепископије и потом патријаршије. На Косову су Немањићи из темеља обнављали цркве, као у Грачаници, где је прво на месту базилике 11. столећа саграђена мања а затим црква већа од првобитног храма. Чини се да би такав случај могао бити и у Бањској. Садашњи храм у Липљану је мањи од старе епископске базилике; базилика у Сочаници је остала запуштена, а и Стара Павлица је остала занемарена даровима. Зато се поставља питање ко је рушио цркве на Косову у 12.
Old March 20th, 2018 #34
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Кратка биографија Др. Лазара Прокића

Dr. Lazar Prokic

Lazar Prokic je rodjen 6.juna 1911, u selu Zabare u okrugu Pozarevackom, od oca Dragutina (sedlarskog majstora iz Orasja kod Smedereva) i majke Perside (nepismene seljanke iz Markovca kod Smedereva). Osnovnu skolu zavrsio je u Velikom Orasju i Markovcu a Sestorazrednu gimnaziju u Svilajncu. Maturirao je 1929/30 u Prvoj muskoj gimnaziji u Beogradu. Upisao je prava u Beogradu ali posle godinu dana odlazi u Pariz.

Skoluje se i radi kao fizicki radnik u Parizu ali bez obzira na velike napore i prezivljavanje uspeva da diplomira 1936 na Pravnom fakultetu u Parizu. Po izbijanju Spanskog gradjanskog rata, buduci da je bio simpatizer spanskih nacionalista, Riverinih falangista i uopste snaga generala Franka, javno vodi diskusije, zbog koga mu Francuska otkazuje gostoprimstvo.

Dolazi u Beograd i 1938 privremeno radi u redakciji lista Milana Stojadinovica SAMOUPRAVA. S obzirom na njegovu ideolosku opredeljenost, ne dobija mogucnost da se zaposli na Univerzitetu, a zbog skromnog socijalnog statusa ne uspeva da uradi nista u politickom zivotu, bavljenje diplomatijom mu se takodje uskracuje i zbog toga se posvecuje publicistici. Nekoliko **** ga otpustaju iz raznih listova u kojima se zaposljava i bezuspesno osniva svoje listove SIGNAL i NOVA ZORA koje je izdavao u toku 1940-te godine. Kada je Nemacka odlucila da se suprostavi obavestajnom radu Engleske u kraljevini Jugoslaviji, formiran je centar RSHA za Jugoslaviju. SS major Karl Kraus je uz pomoc Lazara Prokica, Dusana Pantica i pukovnika Tase Dinica uspevao da parira razornom radu “Inteligence servisa”. Britanska vlada je cinila sve da Jugoslaviju gurne u krvavi rat za svoj racun. Dr Lazar Prokic je bio jedan od onih koji se tome hrabro suprostavljao rizikujuci i svoj zivot.

Krajem 1940 vlast ga hapsi i upucuje u zatvor Glavnjaca u vreme velikog progona nacionalista i patriotskih organizacija koje su se suprostavljale komunistickoj inflitraciji na Univerzitetu. Posto je tada bilo mnogo zestokih okrsaja mahom izmedju pristalica ZBOR-a i komunista, Lazar Prokic svojim pisanjem protiv Vlade uspeva da navuce gnev kako komunista tako i reakcionarne Vlade Cvetkovic-Macek.

Po izlasku iz zatvora postaje glavni urednik Samouprave gde je docekao 27.mart 1941. Iako veliki neprijatelj komunista i marionetske Simoviceve vlade, Lazar Prokic je bez vecih posledica prosao kroz te dane i docekao aprilski rat i nemacku okupaciju. Za vreme vlade djenerala Milana Nedica, Lazar Prokic postaje Sef operativne sluzbe Drzavne propaganda protiv komunisticke propagande. U toku 1943 odlazi u Berlin u funkciji specijalne drzavne misije. U toku svojih mnogobrojnih kontakata najdalje je otisao u stvaranju cvrstog prijateljsta nemackog Treceg rajha i Srbije djenerala Nedica. Poznato je da je Lazar Prokic bio jedan od onih koji je izdejstvovao da Visijevska Francuska ne prizna tzv.NDH. U njegovim mnogobrojnim misijama za dobrobit srpskog naroda Lazar Prokic je neumorno pisao i po tome ce biti mozda najvise zapamcen. Iz ratnog perioda poznate su njegovi eseji o masoneriji. Isticu se njegovi clanci u novinama “NOVO VREME”,”OBNOVA”, "SRSKI RAD”, a u Berlinu je pisao za “ZAROBLJENICKE NOVINE” koje su bile namenjene Srbima zarobljenicima nesretnog aprilskog rata.

Pocetkom oktobra 1944, pred nadiranjem sovjetskih hordi u Srbiju, Lazar Prokic odlazi ilegalno u Svajcarsku gde menja identitet i prelazi 1945 u Italiju. Anglo-americke snage na zahtev Tita hapse u Italiji 1945 Lazara Prokica i izrucuju ga komunistickoj Jugoslaviji.

Na komunistickom sudu, Prokic je osudjen na dvadeset godina robije i upucen u tamnicu u Sremskoj Mitrovici.Posle 15 godina kazna mu je smanjena i on pocetkom 1962 ilegalno napusta Jugoslaviju. Uspeva da izdejstvuje status politickog emigranta, s obzirom da je promenio predratne i ratne stavove. Sta se sa Lazarom Prokicem desavalo tokom petnaestogodisnjeg mucenja u komunistickom kazamatu tesko je proceniti.

Nastanjuje se u Saveznoj republici Nemackoj, a sva imovina mu je oduzeta.U pedesetoj godini zivota, bez “prebijene pare” u dzepu, Lazar Prokic pocinje iz pocetka. Radio je kao saradnik jedne nemacke radio stanice u Gutembergovom gradu Majncu, a porodica mu se ubrzo pridruzuje.
Lazar Prokic je i u SR Nemackoj nastavio da pise ali ovaj put naravno u emigrantskim listovima kao sto je ljoticevska“ISKRA” ali i “AMERIKANSKI SRBOBRAN”,GLAS KANADSKIH SRBA” u kojima je zastupao umerene patriotske stavove. Zanimljivo je dodati da je dosta tekstova objavio cak i u listovima hrvatske emigracije. U svim tim tekstovima pseudonim Lazara Prokica je R.Oraski.
Ovo je ukratko prica o L.Prokicu, ali je dosta tajni odneo u grob. Ne zna se tacan datum smrti
Old March 20th, 2018 #35
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Јован Дучић - Кратка животна биографија

1872 - 1943

Odrastao je u Trebinju i Mostaru. Diplomatsku karijeru započeo je 1907. i ostatak života proveo je u Carigradu, Sofiji, Rimu, Atini, Madridu, Kairu, Bukureštu... Umro je u Americi 7. aprila 1943. godine. Život u tuđini budio mu je nostalgiju za zavičajem koja se odražava i u njegovim pesmama. 2000. godine, pesnikovi posmrtni ostaci su, po njegovoj želji, preneseni u Trebinje.

1872 - 1943 Jovan Ducic grew up in Trebinje and Mostar. He started his diplomatic post in 1907 and the rest of his life lived in Constantinopol, Sofia, Rome, Atena, Madrid, Cairo, Bucurest... He died in USA on April 7, 1943. During his life away from home he longed for his homeland, and colored his poetry with this longness. In 2000, his earthly remains were-as per the poet's wish-transported to Trebinje.

Ave Serbia
Čovek govori Bogu
De profundis
Himna pobednika
Lički mučenici
Na carev Aranđelovdan
Na obali Neretve
Pored vode
Večnoj Srbiji
Ljubavna pesma
Old March 20th, 2018 #36
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Војвода Вук - Кратка животна биографија

Jedne mračne februarske noći godine 1886, uz gromoviti prasak veće količine potpaljenog dinamita i uz nemoćne kletve prenera-ženih momaka zloglasnog sjeničkog paše Ćatovića, odleteo je u vazduh pašin gospodski konak.
Dok su izvršioci ovog dela - neki odvažni mladići srpski, čiji rodi-telji godinu dana ranije behu pali kao žrtve svemoći krvoločnog paše, koristivši se opštom pometnjom neočekivano probuđene čaršije i zabunom vlasti, žurno izmicali od zapaljenih ruševina, tonući sve dublje u noćnu pomrčinu, dotle su Srbi Sjeničani, bunovni i preplašeni, nervozno podupirali vrata svojih domova stolovima, stolicama, ormanima i drugim nameštajem, jer su iz ranijeg iskustva znali da će ogorčeni Turci, čim se malo priberu od prvog iznenađenja, sa svih strana navaliti na njih da na njima iskale svoj aziatski bes, pošto im je to mnogo lakše nego da se krenu u poteru za dobro naoružanim i svakog trenutka na smrt spremnim osvetnicima.

I zaista. Ne beše prošlo ni punih dvadeset minuta od trenutka kad je eksplozija zatresla malenu kasabu, a Turci gomilama nagrnuše srpskim kućama kao vuci kad osete miris tora. Pod teškim udarcima njihovih kundaka slaba vrata brzo behu poizvaljivana i oni se uz divljačko halakanje izgubiše po neosvetljenim stanovima nesrećnih Srba. Zaplamteše stotine pušaka, začuše se tupi udarci po rebrima nevinih domaćina, praćeni zaglušnom kuknjavom žena i jezivom piskom nejači, pa se najzad sve utiša. Turci savladaše očajnički otpor golorukih branioca.
Na nekoliko meseci iza ovog događaja, na sam dan Svetog Proroka Ilije, u Kragujevcu osvanu jedan Sjeničanin sa ženom i četvoro dece, od kojih najstarijem, jednom živahnom i kočopernom muškarčiću okrugle glave i sitnih crnih očiju, jedva da imaše šest godina. Taj Sjeničanin beše Aleksa Popović, siromašni sedlarski majstor.
Kakva je tebe golema nevolja naterala u Šumadiju? - upitao je sutra dan Aleksu načelnik okružni, kad je ovaj izišao pred njega, zajedno sa porodicom.
Pobegao sam iz sultanove države da spasem glavu i da ovde u slobodi vaspitam decu, jer se samo tako mogu osvetiti Turcima za sve zulume koje su mi do sada učinili, odgovorio je Aleksa jetkim glasom, bacivši na svog prvenca pogled pun nade i pouzdanja.

- A što su ti to Turci učinili? - pitao je dalje načelnik blagim glasom.

Streljali su mog pradedu popa Miška i stričeve mog pokojnog oca protu Petra i trgovca Kostu braću Popoviće, a mene su nebrojeno puta zlostavljali, pa su me najzad one nesrećne noći kad naši porušiše pašin dvor, zajedno sa još stotinom Srba strpali u zatvor, gde su me tukli i mučili sve do pre desetak dana, kad sam, zahvaljujući nekim prijateljima i dobrom bakšišu, pušten.

Opraštajući se sa Aleksom, načelnik, koji baše primetio kako premoreni zanatlija s vremena na vreme zaustavlja brižne poglede na pohabanim haljinicama i izumčenim licima svoje sitne dečice, dodate:

- Ne brini ništa Aleksa... Napredna je varoš u koju si došao. Biće u njoj puno posla za tebe, tako da tvoja porodica neće ni u čemu oskudevati.

Imao je pravo čestiti Aleksa kad je u početku razgovora sa načelnikom izrazio svoje uverenje da će ga deca moći osvetiti samo tako ako se budu vaspitavala u slobodi. Besmrtna Šumadija ga zaista nije pokolebala u tom uverenju. Ona je zadahnula svojim buntovnim i oslobodilačkim dahom njegovog prvenca Vojina, koji je, razvivši se vremenom u strašnog Vojvodu Vuka, godinama uspešno podrivao temelje otomanskog carstva, sveteći na taj načine samo ne svog oca već sve Srbe koje su Turci u raznim vremenima zlim delima zadužili.

Pod imenom "Voja Ture", kako su ga popularno pokrstili njegovi novi drugari, mali Vuk je odmah po dolasku u Kragujevac počeo da se sprema za svoj junački poziv. Predvodio je svoje vršnjake - dečake iz kragujevačke "Palilule" u boj protiv organizovanih dečjih grupa iz drugih krajeva varoši, a naro-čito protiv ratobornih "Sušičana". Od kolevke navikao na muke i patnje, očeličen i prekaljen tegobnim putovanjem od Sandžaka do Šumadije, gotov da prkosi i jačem od sebe, on je prilikom ovih sudara bio prava napast za svoje male protivnike, ma da je on sam od mnogih bio manji. Dovoljno je bilo da se u njihovim redovima čuje: "ide Voja Ture", pa da se svi razbegnu kao vrapci kad na njih naleti gladan kobac. Tako su njegovi "Palilulci" uvek pobeđivali.

Ovo svoje vojničko znanje, stečeno na peskovitim obalama Lepenice, Vuk je upotpuno u Vojnoj akademiji u koju je stupio po svršetku šestog razreda kragujevačke gimnazije, naoružan u njoj verom u srećnu zvezdu Srbije i u snagu svoje nacije.

Godine 1901, meseca avgusta, po završenom školovanju u akademiji, Vuk se vratio u Kragujevac kao pešadijski potporučnik i tu ostao sa službom sve dok u Turskoj nije izbio četnički pokret. Tada je napustio komandu i zamakao preko granice kao običan četnik, da bi posle izvesnog vremena stao na čelo svih četnika, koje je godinama vodio u smrt i slavu.

Rođen u ropskom mraku, tako reći pod zamahom krvavog turskog jatagana, vojvoda Vuk je bio te zle sreće da u najranijim godinama svog mučnog detinjstva, kad je duša najprijemčivija za utiske, više puta sa užasom gleda kako njegov jadni otac, vezanih ruku preko leđa, posrće i pada pod snažnim udarcima osmanlijskih kundaka. Ta činjenica, bolna i grozna, bila je od presudnog uticaja na docniju Vukovu borbenu delatnost. NJom se potpuno da objasniti i opravdati ona njegova smrtna mržnja prema Turcima i ostalim neprijateljima slobode našeg naroda, mržnja koja ga do groba nije napuštala i koja je bila glavni i jedini izvor svih onih preteranosti koje je on za vreme četovanja i ratovanja češće ispoljavao, a o kojima još i danas vrlo rado, da ne rečem zlonamerno, govore oni koji neustrašivog vojvodu nisu bliže poznavali. Uvek dosledan toj mržnji, on nikad nije hteo da posluša drugove kad su, koristeći se njegovim dobrim raspoloženjem, oprezno pokušavali da prijateljskim uticajem na njega ublaže preoštar način borbe sa neprijateljem. - "Da mi danonoćno ne lebdi pred očima golgotski strašna slika mučenja mog oca, ja bih vas poslušao. Ovako, neka svi neprijatelji idu u pakao", odgovarao je Vuk.

I odlazili su mnogi neprijatelji đavolu ili bogu. Otišao je najzad i sam Vuk za njima. Ali su njegova herojska dela, spletena još za vreme njegovog života u večnu legendu, ostala da nas bar s vremena na vreme potsećaju na njega i da nas oduševljavaju za nesebičnu službi zemlji i narodu.
Mnogobrojni podvizi Vukovi u oslobodilačkoj borbi, kako po veličini njegove lične hrabrosti tako i po postignutim rezultatima, ravni su podvizima velikih narodnih vojvoda iz Karađorđevog ustanka. Od poznate borbe na Čelopeku 1905 godine, gde je kao četnik dobio borbeno krštenje, pa preko slavnog Kumanova, Bitolja, Elbasana, Govedarnika, Dukata, Samurovića Ade, Parašnice, Kurjačice, Zavlake, Beograda, Vlasine, Albanije, Kajmakčalana, Sive Stene i Gruništa, poslednje borbe njegove, on je bio strah i trepet za Turke, Austro-Mađare, Nemce i Bugare. Kroz ceo taj krvavi period naše istorije, bez malo dvanaest punih godina, on je bio najhrabriji borac Srbije.

Uvek zanet mišlju da uništi protivnika, Vuk nije ni najmanje štedeo svoje ljude. Pa ipak niko od njih ni u jednoj prilici nije negodovao, jer je on, Vuk, okrušast i jedan kao naliven, više zdepast, uvek sa pripisanim redenikom preko pohabane uniforme i sa karabinom u desnoj ruci, prkosno uzdignutih crnih brkova, mrk i strašan, gotov da ubije svakoga ko popusti, - bio uvek pred njima kad se gine. A to nije mala stvar. Oni koji su ratovali znaju da tako hrabrog i odlučnog starešinu naši vojnici obožavaju i idu za njim kao omađijani, bez obzira na one drugove koji u tom putu ostanu na goloj ledini sa probušenim grudima ili prosutim mozgom.

Naučen za vreme višegodišnjeg četovanja da spava pod vedrim nebom i da, pored odela na sebi, od spreme i hrane ima samo pušku, municiju, bombu i torbu sa parčetom okorela hleba, Vuk se u ratovima vrlo teško mirio sa okruglim šatorima, šatorčićima, poljskim kujnama, prepunim rančevima konzervi i šinjelima uvijenim oko rančeva. On je iskreno verovao da je logorski sistem stanovanja i način ishrane u ratu vrlo velika smetnja energičnom i pravilnom izvođenju operacija. Stoga je prilikom gonjenja potučenih protivničkih delova naređivao da se sva suvišna sprema, pa čak i hrana baca, kako bi se ljudi, oslobođeni tog tereta, brže kretali. Kraće rečeno, on je sve stavljao na žrtvenik za potpunu pobedu nad neprijateljem.

Besporočan u privatnom životu, ozbiljan preko svake mere, sređen i potpuno uravnotežen, Vuk nije trpeo raskalašan život i ispade. Mnogi njegovi ljudi, koji nisu hteli ili umeli da uoče ove njegove osobine, iskusili su njegov gnev; jer on je u raspravljanju težih istupa bio isto toliko nemilostiv koliko i neumitan. Naročito su stradali oni koji su mislili da se u ratu nešto može ućariti. Takvi su podvrgavani drakonskim kaznama, pa boga mi i glave gubili. Junake je voleo, ali to nikad nije umeo da ispolji, tako da mnogi od onih koji su uživali njegovu ljubav nisu to znali. Onaj koji je dolazio u priliku da mu Vuk u nekom okršaju, ne gledajući ga, sasvim ozbiljno kaže: "srećna ti rana", može biti siguran da je zauzimao mnogo mesta u Vukovoj viteškoj duši.

Položaj Grunište. Datum 16 novembar 1916 godine. Dan oblačan i s vremena na vreme maglovit. Crna Reka, koja se zmijasto provlači pored Gruniškog Visa, zapljuskujući ga svojom mutnom vodom, kobno huji, kao da želi da četnicima nagovesti bliskost smrti omiljenog vojvode. Rovovi, srpski i bugarski, gotovo se dodiruju. Protivnici u njima međusobno se sporazumevaju šapatom da glasnim govorom jedan drugom ne bi odali svoje namere. Bačene bombe uzajamno vraćaju, grde se i prepiru, ali ni jedan ni za stopu ne popušta, kao da imaju anmeru da svi izginu. Oseća se miris krvi i zadah trulog mesa. Na sve strane vide se isprevrtana ljudska telesa, krvava vojnička sprema i polomljeno oružje. Ali Gruniški Vis se drži. On traži mnogo veću žrtvu za svoj pad.

Vojvoda Vuk, bolno ožalošćen ranijim gubitcima na Kajmakčalanu i Sivoj Steni, mora ponovo da gleda smrt svojih ljudi, koji su ga godinama svesrdno pomagali u teškoj misiji. To je i za njega već mnogo. On ne želi da nadživi svoju komandu koja se svakim danom sve više smanjuje. Sa prezrivim osmehom na ledenom licu, on posmatra napad Bugara na njegov prvi bataljon. Povijaju se tanki redovi četnika, koji se s mukom održavaju protiv brojno jačeg neprijatelja. Oko dva časa po podne, jedna Vukova četa popušta. Vuk, praćen ostatkom najboljih junaka iz odreda, napušta svoje dotadašnje mesto u kroz kišu vrelog čelika odlazi toj četi, stavlja joj se na čelo i vodi je na juriš. Podilazeći pod same stene na kojima su načičkani Bugari, biva ranjen parčetom bombe u desnu ruku. Munjevitom brzinom on prebacuje pušku iz desne u levu ruku i kreće dalje. Četnici ga mole da se skloni u jednu obližnju uvalu da bi ga previli. On ih odbija, uveravajući ih da mu rana nije teška i da je potrebno ovladati položajem po svaku cenu. U tom trenutku jedan bradati Bugarin, koga su četnici dobro videli iza jedne visoke stene, šalje bočno jedno smrtonosno zrno iz svoje "Manliherke", koje pogađa Vuka ispod desnog pazuha i, prolazeći kroz srce, izlazi na suprotnu stranu. Vuk pada na ruke svojih vernih četnika, koji ga plačući nose u zaklon, da ga mrtvog ne bi izrešetala bugarska zrna, koja kao plaha kiša obasipahu žalosne ostatke nekada silnog i moćnog Vukovog odreda.
Očajnički krik starog graničara, dugogodišnjeg Vukovog ordonansa čika Luke: "jao pogibe mi komandant", oglasio je celom odredu da je veliko i rodoljubivo srce legendarnog vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreću porobljene Srbije i na opštu radost njenih nepriajtelja.
Tako je glavni nosilac naše četničke akcije u negdašnjoj Turskoj, vitez mnogih rana i ordena, najhrabriji i najodaniji sin Otadžbine, četnički nadvojvoda Vuk najzad zaspao u slavi. Oplakujući njegovu preranu smrt (bilo mu je samo 36 godina kad je poginuo), pesnik popularnog "Srbijanskog Venca" Milosav Jelić, i sam jedan od Vukovih potčinjenih komandanata, s pravom je mogao pesmu posvećenu Vukovoj uspomeni da završi ovim stihovima:
..."Veseli se, Bugarijo ljuta,
nema više onoga junaka
Ni njegova šlema, ni mizdraka...
Spasena si po stotinu puta
Silnih muka od vojvode Vuka".

Jer zaista, s Vukom se nije bilo lako tući.

Na dva dana posle Vukove pogibije Gruniški Vis je zauzet. Tom prilikom nađeno je na mestu gde je Vuk pao 150 bugarskih leševa, među kojima više oficirskih. Ti leševi su bili najbolje voštanice koje su Vukovi ojađeni ljudi mogli zapaliti u slavu njegove mučeničke seni.
Smrt Vukova bila je ujedno i smrt njegovog slavnog odreda. Spao na svega 450 ljudi, od 2200, koliko ih je bilo u početku operacija na Solunskom frontu, on je po naređenju nadležnih rasformiran, pošto više nije bilo velikoga komandanta da ga svojom bezgraničnom hrabrošću predvodi u nove okršaje.
Do pred kraj meseca septembra 1923 godine, Vukovo trošno telo je počivalo u našem vojničkom groblju u Zejtinliku kraj Soluna. Tada su ga njegovi zahvalni četnici, koji su preživeli sve ratne opasnosti, preneli u Beograd i uz velike posmrtne počasti smestili na večni počinak u Novo groblje.
Da li ko od građana velikoga grada, koji se podiže na kostima onih ljudi koji su pravilno shvatili svoju dužnost, bar o velikim praznicima obilazi grob ovog nenadmašnog borca iz najtežih dana naše burne prošlosti, da bi se tu, pobožnim sećanjem na blistava dela zas-lužnog vojvode, napojio heroizmom i očeličio voljom za svetu službu rodnoj grudi?
Neka umorni vojvoda mirno boravi poslednji san na slobodnoj obali plavog Dunava i neka mu lako ćarlijanje povetarca sa Avale stalno donosi hajdučki pozdrav mađedonskih gora, čije je sigurno gostoprimstvo on godinama uživao. Venac besmrtne slave koji je stekao, nikad neće uvenuti, a uvek svež miris tog čarobnog venca opijaće mlađa pokolenja božanskom ljubavlju prema velikoj Otadžbini našoj.

Svedočenje o pogibiji Vojvode Vuka: Iz dnevnika četničkog komandira, novinara Milosava Jelića
(knjiga "Letopis juga" 1930)


15. novembra

Jutros kad se rasvanulo jedna bugarska četa, koja je ležala pred 1 bataljonom, povlači se zbog dva dobro pala haubička zrna. Moja 4 četa otvara na nju bočnu brzu vatru.

Između 8 i 9 na telefonu, gde niko nikoga ne može da dozove od galame čuje se glas Jezdićev: "Aman, ako ste Srbi, javljajte tamo: dunavska mi artilerija pobi vojnike!" I tamo se neko smilova da je izvesti kako treba da poveća otstojanje. Docnije se videlo da je 50 naših izbacila iz stroja.

Oko 10 časova izveštavaju s osmatračnice dunavske divizije da jedan neprijateljski bataljon otstupa s Gruniškog Visa na utvrđenu liniju kod Starevina, a da se komora povlači k selu Zovik.

Naređuje se bombardovanje Crnoga Kamena. Nekoliko haubičkih zrna i tačka. Neprijatelj zato otvara dosta jaku artilerijsku vatru.

Naređuju iz brigade da vidim da li ima Bugara u rovovima. Sve ih strah da ne pobegnu neprimećeni. Naravno da ih ima.

Jaka pešačka vatra traje neprestano i pored dejstva artilerije. Stišava se oko podne. Vuk šalje patrole da sa severoistočne strane izbiju na Crni Kamen. One to i učine, ali se moraju povući pred napadom neprijatelja.

Dan sunčan i lep.

Uveče naređuju da se podnesu spiskovi za odlikovanje francuskim ordenima.

Preko noći Bugari opet napadaju na 1 bataljon, ali su odbijeni.

16. Novembra

Izjutra magla. Oko 7 časova opet napadaju. Tražimo da artilerija gađa, ali pre no što je i počela napad je odbijen na frontu 1 bataljona. Jezdić javlja da su Bugari ostavili mnogo leševa ispred fronta.

Magla neprestano.

Vuk prođe i ode za levo krilo.

Posle pola časa opet gromoglasno "Ura" kod Jezdića, pa krkljanje pušaka i bombi. Bugari su u jednom naletu uzeli Beli Kamen, a naši ga odmah protivnapadom povratili.

Oko podne opet "Ura" kod Jezdića i tišina posle toga.

Vuk tada beše došao do mesta gde je ranije bio Jezdićev bataljonski štab i gde je i sad stajao telefon. Drugi je telefon odneo sobom Jezdić u streljački stroj. On zovnu Jezdića i tada sam mu poslednji put čuo glas:

- Pobratime, šta je kod tebe?

- Ništa. Odbijamo treći juriš.

- Kakav juriš, kad ne čujem ni jedne puške? potsmehnu se Vuk.

- Pa nemamo municije, nego noževima...

- Evo i mene tamo.

Kad Vuk priđe streljačkom stroju praćen ordonansima i svojim posilnim Lukom, Vranjancem, on izvadi revolver i viknu:

- Napred dobrovoljci!

Vojnici ustadoše, a digoše se i Bugari i baciše se jedni na druge. Tuklo se revolverima, bombama i noževima. Jedan bugarski oficir opali šest puta iz revolvera na Jezdića i šest puta ga promaši u uzbuđenju. Poručnik Krsta, komandir 2. čete pade ranjen kroz trbuh. Odjednom se pojavi u gužvi Steva Ličanin kuvar, koji spusti manjerke, skide pušku, ubi iz nje onog oficira bugarskog što je gađao Jezdića, a svog komandira Krstu uhvati za noge i svuče dvaestak metara niže od okršaja. Jedno parče bombe rani Vuka u desnu ruku i on ispusti revolver, kojim je gađao, pa kleče da ga Luka previje. Tu je bila već ivica Belog Kamena i Bugari u masi stadoše da otstupaju ka Crnom Kamenu. Jedan od zaostalih bugarskih vojnika podiže se iza jednog kamena i stojeći opali na Vuka. Naši ga ubiše odmah, ali njegov metak prođe našem komandantu kroz sred srca.

- Jaoj, umre-e-e mi! zavapi Luka.

- Ćut! viknu mu Jezdić. Daj ga ovamo!

I Vuka skloniše za jedan veći kamen na tri koraka od mesta gde se previjao. Da je tu vršio previjanje ne bi ni toga dana poginuo.

Kad dobrovoljci u centru i na desnom krilu čuše za pogibiju Vukovu, ostaviše puške i pola su časa tupo gledali pred sebe. Da su nas za to vreme napali Bugari, sjurili bi nas u Crnu Reku.

Odozgo smo lepo videli Vukovu pratnju. Osam starih četnika nosili su naizmenično pored obale nosila s poginulim junakom. Ja sam plakao kao dete.

Činilo mi se kao da se s njim i Srbija sahranjuje.

Slava mu!
Old March 20th, 2018 #37
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Петар Петровић Његош - Животна биографија


Рођен је на Његушима. Његош је други син Томе Маркова Петровића и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје али се тим именом није потписивао, него — Радивој. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно ii уз Петар, него је то додато касније, као и i уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар i, његов стриц, узе га к себи 1825 да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан. Умро је на Цетињу и сахрањен у капели на врху Ловћена, по његовој изричној жељи. Кад су Аустријанци у светском рату освојили Црну Гору, спустили су Његошеве кости на Цетиње, али су по ослобођењу поново пренете на исто место, уз велике свечаности и у присуству краља Александра Ујединитеља. Место старе капеле подигнут је диван маузолеј, дар краљев.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је, истина, била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах стао да уводи ред и модернизује државу. Он подиже школе, оснива судове, прави путеве, узима поступно сву власт у своје руке и уводи порезу. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко, и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима, писао је он.

Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера учио се само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је тридесетих година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском, и један део „Илијаде" превео је са руског на наш језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро у речнику само. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, све више се ослобођавао тога утицаја. Његово најбоља дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом потсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности оригинално, најнепосреднији производ народног духа и језика. — Поред руског, Његош је знао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце, Својим честим путовањима по Европи читањем и размишљањем, он се сам образовао.

Његош почиње да пише још као дечак. То су кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, публиковао је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозма и Горског вијенца. Међу песмама у којима превлађује дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу и друге. Остале песме певају сувремена јунаштва црногорска, и испеване су сасвим у духу народне песме. Као поглавар покрајине најизразитијег витештва динарског соја и колевке гусала, где се живело од традиције и за њу, Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: Кула Вуришића и Чардак Алексића. 1854 објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме слави црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић мисли да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао сам Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По сувременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. — Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну сувремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развија, поступно истина, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он улази у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније улази у коначно ново уобличавање сво;га уметничког изражаја и последњих седам година живота даје три своја главна дела: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажног цара Шћепана Малог.
Old March 21st, 2018 #38
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Немачки историчари званично о Србији од 490 &#
Old April 22nd, 2018 #39
Karl Lueger
Senior Member
Karl Lueger's Avatar
Join Date: Nov 2007
Location: Beograd
Posts: 3,186
Karl Lueger
Default History of Serbia by Dr William Pierce

Dr.Pierce always had great essays and articles about Serbia and truth behind jew using squipturds and similar muzzi shitskins as part of the antiEuropean agenda..


"To survive a war, you gotta become war."

Rambo, John J.
Old August 18th, 2018 #40
Senior Member
Tiwaz's Avatar
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 646
Default Винчанска стара Европа и Србија

Драгољуб П. Антић

Међународно признање винчанског писма

После објављивања својих резултата и открића винчанског писма, Радивоје Пешић је наишао на одобравање страних колега, па су његови резултати у Италији проглашено открићем деценије. По већ уобичајеном сценарију, оспоравање је кренуло из Београда. Ипак, ово откриће је дошло у време општег буђења националне свести и великог технолошког помака, који је олакшао процесе штампања књига. Појавила се права лавина нових књига и поновних издања давно потиснутих дела. Радивоје Пешић је стекао бројне следбенике међу стручњацима различитих профила, који су се спонтано удруђили у мултидисциплинарним трагањима за националном прошлошћу. Све гушћа мрежа новооткривених неолитских насеља винчанске културе и њено простирање на великом делу Балканског полуострва условили су све бројније анализе и резултате који су повезивали фрагменте у контуре слике неолитске Праевропе на Балкану. Повремено би се појављивао по неки страни научник, који би својим резултатима потврдио теорију о винчанском писму.

Процес негирања винчанског писма се постепено претварао у ћутање домаћих званичних научника, уз постепено прећутно прихватање непобитних чињеница и превођења става о ”знацима својине” у опрезно изјашњавање о ”протописму, које није право писмо”. У међувремену се у околним земљама много шта изменило. У Словенији, Хрватској, Македонији и Бугарској је појачано интересовање за далеке корене и аутохтонистичке теорије су наишле на бројне следбенике, али и званичну државну подршку (мање или више експлицитну). Лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана, уобличена на крају XX века, надовезала се на све новонастале резултате. Небулозне теорије о пресељавањима народа у раном Средњем веку, почеле су да пуцају по свим шавовима. Вероватно је то био један од разлога за појачано интересовање за заједничке корене Индоевропљана, али је највероватније да је највећи подстицај проистекао из уједињења европских земаља у Европску Унију. Трагање за заједничким коренима је после три века поново постало привлачно.

Подунавље, винчанска култура и винчанско писмо су сасвим природно брзо постали предмет интересовања новог европског таласа. Последњих пар година је настало више научних дела у којима је овом питању посвећена сасвим другачија пажња од досадашње. Сувопарно и бирократско заклањање иза закључака од пре 150 година замењено је здравом логиком и повезивањем резултата мултидисциплинарних истраживања. Појавиле су се анализе физичких услова који су довели до великих промена у неолиту. Истраживање митологије старих народа и трагање за доказима о библијском Потопу довели су до важног открића о потопу севернo-црноморског приобаља и прецизног смештања тог догађаја у VI миленијум пре Хр. на основу геолошких и палеоокеанолошких налаза. Теорију америчких геолога Волтера Питмана и Вилијема Рајана из 1993., који су утврдили да се догађај збио око 5.600. године пре Хр.31, потврдио је 1999. године Боб Балард у експедицији коју је организовао National Geographic (ова експедиција је открила потопљеног насеља на турској обали мора дубини од 95 метара, чиме је показано да је ниво Црног Мора био нижи и да је подизање нивоа довело до потопа старих насеља)32.

Велики тектонски поремећај је довео до пробоја данашњег мореуза Дарданели и дотадашње језеро између Дарданела и Босфора са нивоом на 120 m испод нивоа Средоземног Мора је услед таквог потопа (20 km3 морске воде дневно) 2-3 пута повећало своју величину, а дотадашње отицање његове слатке воде се претворило и џиновски водопад кроз Босфор (интензитета од око 200 Нијагариних водопада), којим је морска вода из Медитерана кренула у Црно Море, Ниво Црног Мора се подизао брзином од 15 cm дневно и стабилизовао се на више од 150 m изнад дотадашњег. Северна обала Црног Мора је претрпела драстичне промене, јер је на њен рачун површина Црног Мора удвостручена и настало је Азовско Море и Кримско полуострво33. Становништво северног и западног приобаља, као и преживело становништво из простора између Босфора и Дарданела, морало је да се повлачи уз реке које утичу у Црно Море, носећи са собом своја дотадашња знања и доводећи до великих пертурбација дотадашње структуре становништва. Резултат свега је била појачана размена знања, што је довело до настанка нових неолитских култура и формирало протоевропску заједницу. Приказан сценарио потопа Црног Мора представља физичко објашњење процеса који су уочили лингвисти, који су крајем протеклог века дошли до практичног консензуса о смештању прапостојбине Индоевропљана на Балкан, у Подунавље, северно од Црног Мора и у Малу Азију. Карта овог консензуса је приказана на слици 9 (34.

Слика 9. “Консензус” лингвиста – карта прапостојбине Индоевропљана

Немачки лингвиста Харалд Харман је у својим изучавањима више пута посвећивао пажњу винчанској култури и спада међу научнике који су прихватили Пешићева открића и сматрају да је прво писмо настало у Подунављу. Његово повезивање чињеница у вези са речним културама у Месопотамији и Подунављу резултовало је новом теоријом, којом Харман утврђује постојање два независна правца у развоју цивилизација. Уобичајени развојни пут, какав је најчешће свима познат (од бескласног друштва, преко класног раслојавања до урбанизације и формирања државе) Харман тумачи као модел који важи за Месопотамију. Он утврђује да постоји и паралелни систем у Подунављу, где развој друштва иде делимично сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице. Тај нови систем он назива екуменом или комонвелтом, тј. овај систем је довео до урбанизације у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и комуницирала са другим насељима, без формирања чвршће државне организације и без мешања једне заједнице у послове друге.
Ово је у складу са анализама физичко техничких услова за миграције, приказаних у овој књизи. Сличност услова за живот у широкој зони око Дунава и његових притока није стварала мотиве за другачије односе, а добре могућности за комуникацију су довеле до униформне расподеле цивилизацијских карактеристика и до формирања широко распрострањеног етноса. У прилог томе говори и широка распрострањеност винчанског писма у том простору.

Мај 2004. године се може сматрати коначном прекретницом у изучавању винчанске културе, винчанског писма, Индоевропљана и Старе Европе. У сарадњи САНУ и Инстута за археомитологију из Севастопоља у Калифорнији, САД, од 24. до 29. маја је у Новом Саду одржан међународни скуп под називом ”International Symposiom on the Balkan - Danube / Old European Script”. Учествовали су најпознатији светски стручњаци за лингвистику и историју писма (најпознатији међу њима су били водећи стручњаци у тој области Милтон Шан Вин и Харалд Харман).

Скупу је претходило предавање Харалда Хармана у САНУ у Београду, у коме је изложио теорију о потопу Црног Мора као физичком праузроку формирања подунавске цивилизације. Као једну од главних тековина ове цивилизације Харман је навео настанак првог писма.

Скуп у Новом Саду је изричито потврдио да је прва европска култура настала у Подунављу и да је ту настало и прво писмо. Тиме је постало беспредметно свако даље негирање, а са тиме су морали да се сложе и домаћи стручњаци, који су до сада најчешће избегавали изјашњавање, или су ову теорију отворено оспоравали. Ипак, било би наивно очекивати да ће се тврдокорни противници лако повући. Измишљено је ново име Дунавска или Стара европска цивилизација, односно дунавско или староевропско писмо. Кључно образложење организатора скупа је да је странцима тешко да изговоре име Винча. Такође је (вероватно да би се удовољило захтевима наших учесника) наглашено да ћирилица није настала од Винчанског писма (што је бесмислен закључак, ако је претходно признато да се ради о првом писму, а сличност знакова није дискутабилна). Вероватно треба очекивати придруживање наших званичних археолога и историчара овом покушају, али не треба сумњати ни у разум вишегодишњих бораца за истину, којима је оповргавање овакве конструкције изузетно лако.

Приложена карта на слици 10. је преузета са сајта италијанског института “Euro Innovanet”35 и она најбоље илуструје значај новосадског скупа. Очигледно је да простор признат као Стара Европа представља простор који дефинише и српска аутохтонистичка школа, у прилог чему говоре и све теорије наведене у овој књизи. Простор Винчанске културе, познат и признат у археологији, заузима највећи део простора описаног као простор постојања “староевропског писма”, односно винчанског писма. Инсистирање на приоритету рубних зона у односу на централну нема логике. Једина реална могућност за “одузимање примата” винчанском писму би могла да се заснује на проналажењу још старијег писма-претходника, за шта има реалних основа, па и трагова у археолошким налазима.

Слика 10. Простор Старе Европе и винчанског писма, према италијанском Институту “Euro Innovanet”

Тешко је рећи да ли је писмо коначно установљено баш у периоду и на простору винчанске неолитске културе, али је сасвим сигурно да га је ова култура проширила на широком простору и дала му печат првог писма на свету. Бројна новија открића из различитих научних дисциплина (нарочито из лингвистике, генетике, палеоокеанологије, археологије и етнологије) доказују да је винчанска култура зачетник Индоевропљана и да представља Стару Европу. Физичко-техничке анализе и докази о немогућности масовних пресељавања народа, приказани у овој књизи, придружују се доказима у оквиру теорије континуитета и говоре у прилог томе да постоји континуитет винчанске културе све до данашњих дана.


Display Modes

All times are GMT -5. The time now is 04:40 PM.
Page generated in 0.85233 seconds.